PHP – Nuke 15.

ДОЂИ

Дођи, небо сам озвездала сузама
да обноћ уснулу себе преварим
да обзорим те месечинастог
паучину с прстију ти скинем
свијем се у смирај. Дођи, речи сам невидљиве обукла
кумовала с лажљивим облачјем
зором разблудницом глас ти паперјала
да заминем у сећање крадено
на плановима ти ојесеним.

Дођи, сву ноћ су гореле ми зене
док небо преорем гледом зеленим
да хумку изорем где глас ми почива
заоденем те у лажљивицу наду
скривеног у акорде несна.

Дођи, у инат бестебна увирем
удварам се осами јаловој
осмишљам себе ликом пепелним
да додворим се теби заспалом
на узвишју недодира.

© Љиљана Павловић-Ћирић

ЗВЕЗДО

Таван или смо попадале
снове
у срчане коморе
их флаширали

и босиљком биберили
да на устајалу наду
не заударају

и тамјаном засладили
да на смолу вишњевску
не горчају

од голубијег перја
сплели смо небо
пљувачком га улепили

Звездо
ти сад гледај
у крило да нам
паднеш

© Љиљана Павловић-Ћирић

Године 1986. добио је Златну плакету
редакције Ослобођења из Сарајева, као најбољи њихов новинар. Члан је
Удружења новинара Аустрије. Добитник је више писмених при знања бивших
удружења новинара СФРЈ и српске дијаспоре у Аустрији.

У
новембру 2009. добио је признање Савеза Срба Аустрије за изванредан
допринос у самоорганизовању Срба у тој европској држави на прослави 30
година постојања савеза.

Далеке 1975. године почео је са
писањем дечјих песама у Аустрији и покренуо акцију преко тадашњих првих
приватних новина за наше грађане у иностранству – бечког листа “Данас”,
да се размотри могућност штампања једне књиге дечјих песама. Песме су
биле намењене деци која су тада похађала обавезне допунске школе у
Аустрији, ради учења матерњег језика.

Живко Беговић писмено
се обратио Министарству дијаспоре у Београду 2005. године нудећи им
бесплатно своје рукописе књиге од 100 дечјих песама да оно буде издавач
и бесплатно достави удружењима и допунским школама у дијаспори, међутим
није добио никакав одговор.

Живкове дечје песме имају
васпитни, образовани, хуманитарно-родољубиви и верски значај, пошто је
једно време радио у просвети у СФРЈ и У Швајцарској. Као добар позвалац
педагогије и психологије, његове дечје песме радо су прихваћене за децу
млађег школског узраста.

За одрасле већ дуже време пише
родољубиве песме, а посебну пажњу је посветио писању стихова, прозе,
хумора, сатире и афоризама које су “огледало” свеукупних друштвених
кретања не само у једној земљи, него и у целом свету.

Испирације за писање ових стихова налазио је у путовањима по свету и праћењу стране штампе. Познавајући стране језике,
криминалистику и право, омогућавало је песнику да сагледа и константно
прати шта се све догодило и шта се догађа у свету. Његове песме су до
сада објављиване у многим новинама и часописима намењеним нашим
грађанима у иностранству, а у новије време и у разним електронским
медијама и портала за културу у Србији, РС, Аустрији, Немачкој,
Шведској, Хрватској, Исланду, Црној Гори и другим земљама.

Новинар и песник: Живко Беговић има припремљених 6 књига за издавање,
за које упорно покушава да пронађе издабаче и трага за њима. Члан је
Књижевног клуба “Мирослав Мика Антић” из Инђије, Балканских зора из
Нове Вароши, Бечких поета и Поезије СЦГ, а сарадник је и пријатељ
Удружења уметника “Просвета” из Сиднеја и Књижевног
клуба ”Саборник” из Перта.

У сталном је писменом
контакту са песникињом Тодом Матић-Медић из Сиднеја, па тако њих двоје
се труде да буду жива веза између српских писаца који стварају на два
континента и мост културних догађаја дијаспоре са циљем очувања наше
културе и идентитета.

Песник и новинар Живко Беговић већ
неколико година редовно учествује на разним књижевним манифестацијама и
конкурсима како у Аустрији тако и широм Европе. Његова поезија за децу
писана је на чистом народном језику и потпуно јасна и прихватљива за
читаоца свих узраста.

По занимању је наставник, цивилни
криминалистички правник и новинар. Како сам каже, пожељно је да сви
српски писци буду јединствени и међународно повезани, како би ефикасно
приближили и повезали континенте путем писане речи.

Живко и
Тода заслужују похвале за њихов труд и рад на књижевном пољу, као и
повезивање преко интернета писаца са два континента на заједничком
подухвату ширења, очувања и промовисања српске културне баштине.

Poštovani posetioci,

САМО ПЕСМА МОЖЕ

Коме ли ја певам песму мојих сања
Где то разум пасе надахнућа чиста
Само песник ником не признаје звања
У рођењу речи свака реч је иста

Шта ли ради сунце кад остане само
Како санту леда смрзнути у снегу
Поврх чела мога неко шара дугу
На темељу крста у гробљу на брегу Зашто гране брезе бране брисан простор
Где то камен чува змију свог роћења
Не гнезде се ласте у крају без реке
У пени живота истинитог хтења

Где то небо крије све облаке многе
А срп од месеца кроз прозор што уђе
Млеком млечног пута рођенче се доји
Па да пева своју а не химне туђе

Где ли живот стаје када се одмара
На зиду што виси икона од свеца
Ја још увек чувам слику прадедова
Код оваца белих кад су били деца

Како песник може без песме да ствара
Врат на виолини сам за себе свира
У игри лептире добитник је ветар
Огледа се руком небо недодира

Због чега се варка истином претвара
У диму без праха пепео растура
Не цветају више ни булке крај пута
Само магла диже у низу котура

Шта би ова поља кад би брда била
Копали би земњу да се ум зазида.
Само у молитви древног манастира
И пролеће умрло умрло без стида

Да ли може светлост на дну саме реке
Да удави рибу која споро плива
Само песма може у свитања снена
Рашчешљану зору јутром да умива

Где се муња рађа кад гром земљу тресне
Набој испржњења у бљеску што слути
Не плаче се увек када суза крене
Само песме може да прашта и ћути

Зашто сваку љубав прати корен сумње
А о срећи лепо само кад се снева
У клијању живот лакши начин тражи
Само песма може да плаче и пева

Што у сваком цвету бели мирис сећа
Девојачку сузу као бол одболи
И далеку чежњу што уздање нада
Само песма може да мрзи и воли

Што у себи носим снове сновиђења
Да човек човеку поверење врати
у вечитој борби живота и смрти
Само песма може песника да схвати

© Борисав Бора Благојевић

Ded’ unuku priču zbori

Ded’ unuku priču zbori
o životu pre života,
kak’ se ovo vreme stvori –
od čoveka, pa do skota. – Vi’š, nekad se tačno znalo
kuj ti je u kuću gazda,
kome vo, a kome ralo,
de je međa, a de brazda.

To je bilo pre ‘nog rata,
dok još Kralj je bio vlas’
pos’ udari brat na brata
biše se za kantu mas’.

Sade, ovi u crveno
zauzeli zemlju celu,
pa i zvono gi crkveno
smećalo ki vlas u jelu.

No, neuk je narod globa,
slep i’ pokaziv’o kuda,
mada beše jedno doba
misleše da čini čuda.

Krivak! Kratko traja rados’
n’ ona’ svet otide Car,
opet ratna poče gados’
vajdu je jebao ćar.

E, al’ nije to najgore,
poslušaj ti starog dedu,
ovi sade što su gore
džigericu će ni izedu.

© Dejan Milojević

Odem do prodavnice
Pazarim sitnice
Kad dođem do kusura
Pita me radnica:
”Može li žvaka
ili šibica?”

Kod mene problema nema
Može
Zašto da se bunim oko sitnica
…I gledam da to bude šibica
(Ako treba doplatiću) U širokom luku izbegavam žvake
Jer ni one nisu
Kao što su nekad bile.
Sad su par sekundi slatke
A onda se kamenizuju i postaju
Po plombe opasne alatke.
-Ne bih da sakupljam njihove ostatke

Otićiću do prodavnice
Pazariću žvake i šibice
U sledećem dućanu pokušaću
da sa tim kupim  kremu za lice…

©  Vesna Dimitrijević

….ništa ti tu ne možes….

ni da me rašclaniš
u vodu potopiš
ispod busena trave
ime da mi sahraniš

u zlatnu iglu udeneš

da me na mokroj steni
uz veštacke alge položiš
pa da me nahraniš
da me pojedeš
da me…

tražiš izmedju lomnog mesa i krljušti
u nakotu vučjem
u pačjem kljunu

da ćutiš

kroz zidove od plastelina
preko pamučnih polja
do lovora
do bronzane glave
do….

kraja i beskraja

gde sam te provinciski
volela kao pralja
u pitomo pseto se preobratila
da bih te omela
zavela

u mladu trsku sakrila
od proždrljivih ala
od slepih mravinjaka
od…

nule do zlatnog broja

sva naša zimzelena venčavanja
i ovo carstvo da se sačuva
jezikom punim vina i vinograda

i tvoje neznano gde
i moje sigurno ništa

na uskršnje jaje
detelinom oblepi
i decu nam nerodjenu
u žuto nacrtaj
i….

ništa ti tu ne možeš…

ovo je naš svet
pozorište lutaka

© Gordana Knežević

ТУГА У РАЗДАЊА

У молитви смо корача ми трептај
Мироточив мирис над иконом влада
Умор ми је неки савладао хтења
Па ми туга плава у раздања пада

Не копам по лишћу прошлости далеке
Остале су године на мосту чекања
Јер корен живота одређује правац
Док ми туга пада у плава раздања Не могу се снови склопити у љубав
Распукли до зрења када срећа спава
Док трагом далеким снебеских висина
Само туга пада у раздања плава

Од рођења имам пријатеља сенку
Водиља ми звезда светли одвајкада
Изван круга стаза опет у круг води
Па ми туга плава у раздања пада

Године су прошле крај мене нечујно
Као бол што пузиу мозгу сећања
А небески пути засветле па згасну
Док ми туга пада у плава раздања

И сви они дани носе ми се срцем
Неким сстарим правцем све до заборава
Садашњост ми броји оно што је прошло
А туга ми пада у раздања плава

Живот ти је игра све до саме смрти
Рекла ми је мати једном не знам када
Још бунован памтим невидом насмејан
А туга ми плава у раздања пада

И однеће ваздух уздах од прошлости
Док на сату само тишина одзвања
И кораком новим стићи ћу на причест
Док ми туга пада у плава раздања

Ушушкано јутро корача у свито
Милосно видело на појилу спава
Па мирише жеља на хлеб и на жену
А туга ми пада у раздања плава

На крају се враћам импулсу живота
Без бола без срџбе чемера и јада
Док хиљаду суза још у мени стоји
Док ми туга плава у раздања пада

Тако ми је ето оседлана суза
Седела крај песме све до умирања
Претака речи јутром зазорила
Да ми туга пада у плава раздања

Од сада ћу увек ја да певам сунцу
На истоку нова светлост исијава
Нек ми ова песма за заборав служи
Падала ми туга у раздања плава

© Борисав Бора Благојевић

 

О ПОЕЗИЈИ – БОГИЊИ, Љубодрага Обрадовића

На самом почетку ваља се подсетити да свако време има своје читаоце,
чија су читања увек другачија. Из различитих читалачких контекста,
подтекста, из белине текста увек избијају нека нова значења и нови
смислови. Да бисмо ушли у динамичку структуру књижевног дела у целини,
баш као и у значењску структуру само једног, изолованог уметничког
артефакта, потребно је проучити начин компоновања, асоцијативана
повезивања, интезитет емоција, смисао и богатство мисаоности… а све
то проналажењем откривених и скривених значења, мотива, неодређености
итд.

Искуство и умеће које имамо као читаоци нису нам довољни
да бисмо овај рад успешно уобличили. Потребно је и познавање принципа
проучавања књижевног дела. Како, дакле, читати четврту књигу Љубодрага
Обрадовића БОГИЊА? Може ли се она читати сама за себе, без упознавања
њеног аутора, његовог живота, лектире коју је читао, канала којим је та
лектира долазила до њега, ко-текста и контекста њеног настајања?
Наравно да може. Али, “половина јабуке није цела јабука”. Већ и
биографски подаци о Љубодрагу Обрадовићу откривају да је реч о више
него занимљивој песничкој фигури, али и фанатичном посвећенику култури.

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину,
општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у
Треботину. Радио је у ТП Крушевац и Пореској управи Србије. Тренутно
ради као директор Културног центра Крушевац и активно учествује у
креацији и релизацији свих програма Културног центра Крушевац.

Његова посвећеност се огледа у свим сегментима културног и
друштвно-политичог живота своје средине. Посебно је активан у Културном
аматеризму и познат је као идејни творац и један од оснивача *ФЕДРАРА*
– Фестивала драмског аматеризма Расинског округа, о чему сведочи и
награда Културно просветне заједнице Крушевац за најбољег појединца у
културном аматеризму Града Крушевца за такмичарску 2007/2008. годину.
Добитник је и других бројних награда и признања, а посебно ваља истаћи
признање ПОВЕЉА за 40 година трајења и значења ФЕДРАСА из Малог Црнића.

Такође, захваљујући његовој посвећености инициране су и
манифестације: *ЗА МИРИС БОЖУРА* којом песници дижу свој глас за
очување Косова у Србији песничком манифестацијом која се реализује
широм Србије и Расејања; *ПЕСНИЦИ ДРАИНЦУ У ПОХОДЕ* у сарадњи са
Културним центром *ДРАИНАЦ* и Народном библиотеком *РАКА ДРАИНАЦ* из
Блаца; МОРАВСКИ ЦАРОСТАВНИК у Белој Води, ПЕСНИЧКА ПРПОРЕЊА у Коњуху,
ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА у Макрешану, ЋИРИЛИЦА у Треботину; програм
*НОСТАЛГИЈА* у коме се Крушевљанима у сарадњи са Радио Крушевцом
представљају културне вредности Крушевца; циклус трибина * КРУШЕВАЦ
ПАМТИ * које имају за циљ да подсете на значајна имена из историје
Крушевца из области политике, спорта, културе, просвете, науке и сл.;
обновио је сајам књига Расинског округа на коме се додељује награда
*РАСИНСКИ ЦВЕТ* за најбољу књигу и издавача Расинског округа;
успоставио је и наставио међународну сарадњу Културног центра са
установама културе у Бугарској (Хасково), Италији (Сан Бартоломео) и
Црној Гори (Пљевља), отворио просторе КЦК-а за бројна удружења грађана
у области културе (за фрулаше, хорове, градске оркестре, соло певаче,
фолклор итд…

До сада је самостално објавио три књиге
поезије: *ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ*, *ЖИВЕТИ СЛОБОДНО* и *МИРИС БОЖУРА*.
Песме су му објављиване и у бројним заједничким књигама и часописима у
Србији и ван земље.

Оснивач је и власник сајта www.poezijascg.com
који окупља преко 400 песника из Србије и света, које спаја идеја да се
и *песмом може мењати свет*. Поред представљања поезије на сајту и
виртулног дружења песника из Србије и расејања, чланови сајта имали су
до сада и 12 дружења широм Србије (Београду, Крушевцу, Треботину, Грзи,
Параћину, Алексинцу, Лесковцу…), а објавили су и два Зборника
поезије: *ПРВИ ПУТ* и *ЉУБАВНИ рецеПАТ*, а припремају и трећи зборник
рефлексивне поезије *ВЕТРЕЊАЧА*.

И зато ове податке из
биографије треба имати на уму, када се говори о стваралаштву Љубодрага
Обрадовића, јер ће завичајност, као и посвећеност друштвеном ангажману
остати извориште његовог поетског света. Такође, све ово му омогућава
да шире упозна, види и доживи слојевитост и целовитост живота свога
народа као и разуђеност и разузданост његове културе.

Стасавајући и формирајући свој поетски израз током времена колико
друштвеног толико и културног размеђа у Србији, која се непрекидно
распиње између својих патријархалних корена и модерне културе, Љубодраг
Обрадовић своје стихове конципира управо на овом антагонизму. У
различитим временима био је сведок и активан учесник борби између новог
и традиционалног, а био тога свестан или не, то је имало утицаја на
његову поетику, на значењску, обликовну и мелодијску димензију његове
поезије.

Као млад песник, формира се у духовном миљеу оних
писаца које је проналазио у школској лектири: српских раних модерниста
– Милана Ракића, Јована Дучића, Ђуре Јакшића, Иве Андрића и др… али и
на тематским искуствима Сергеја Јесењина, Шарла Бодлера, Жака
Превера… и структури песничког израза новог таласа
српско-југословенског модернизма: од Пере Зупца до Васка Попе.

Тако већ на самом почетку свог стварања формира мотивско-тематске осе
којима се непрекидно враћа: село/град, конзервативно родољубље /
либерални интернационализам, природа / техницизам… Све до стално
присутне “Жене” и “Љубави”, са свим замисливим варијацијама на задату
тему, од чисте еротике, до апсолутне метафизичке посвећености. Збирка
БОГИЊА састављена је од његових песама управо посвећених “Жени” и
“Љубави”.

Лакоћа певања је заједнички именитељ песничког дела
Љубодрага Обрадовића. Ово се запажа у целокупном песничком опусу
аутора, како у интимистичко-исповедној лирици, преко рефлексивних и
родољубивих песама, до шаљивих песама. Лирика потпуно личног,
неоромантичарског и неомодернистичког израза, одише усхићењима лепотом,
али и горчином пред појавама, пре свега друштвеног, ништавила.

Песме у овој књизи певају о животу појединца у његовом друштвеном
окружењу, о заједници, и то у разним тренуцима тог живота. Те песме
имају практичну сврху да комуницирају са дубинским, митским слојем
стварности и његовим силама, које су за заједницу једнако стварне као и
повод песме. Отуд су све оне бремените дубоким садржајем митског чак и
када не говоре о готово митолошко-метафизичким бићима “Жена” и “Љубав”
него о обичним људским ситуацијама. Ритмичне су (готово да могу да се
певају) и пуне пробоја семиотичког – оне представљају богато поље за
истраживање у не само поетском, већ и социолошком кључу.

Песма “Допустите” (коју издвајам као посебну) почиње стиховима:
“Допустите, ви бисте у град, госпођица да будете, зар не?/ Смета вам
тишина и равнодушност села! / Ох, несрећнице моја, да није то сада /
какав хит, или договор ваш,/ са прохтевима тела?” У песми се говори о
томе како младић (који представља песничко “ја”), безуспешно покушава
да одговори своју љубав од одласка из оне средине у којој је, према
њему, једино могућ спој љубави са својом прапостојбином – природом. Ова
песма није (или није само) лекција о неопходности останка на селу. У
њој се наслућује једна важна црта његовог певања – његова спремност да
се одупре неприродном, спутаном, техницистичким правилима, и, даље,
песма је слика путева пред женом која у себи носи “нешто и више”. Иза
њене одлуке крије се вишезначности обичајносног живота и обичне
девојке. Она пристаје на игру одласка, али ми не знамо да ли је она
(заувек) отишла. Шта је њен циљ? Остати предмет жеље или угасити жељу.
Она је објект посматрања и жеље, али призма кроз коју се прелама
непосредна и претпостављена стварност коју песничко “ја” производи и
препознаје . Зашто се она одриче останка, понуђене јој апсолутне
љубави? Зашто пристаје само да заводи? Да ли је за њу завођење – никад
се не открити до краја, не прекорачити црту, никад се не занети, никад
не остати, већ се само дати да се наслути, представити неизрециво. Шта
је тужније од немогућности љубави под било којим условима?

Љубодраг својом поезијом хвали и слави љубав према свему, тражи је у
свему: у травки, у бубици, у ветру, у бору, у потоку… тражи је и бива
весео наизглед. У ствари, он дуго и болно плаче над немогућношћу
остваривања апсолутне љубави коју својим стиховима сугерише, он у
ствари тугује због пролазности свега, па и љубави…

Песник,
када пева, пише углавном у првом лицу, па се стиче утисак да је он тај
главни лик своје поезије… И да он у ствари, све време и пева да би
осмислио немогућност љубави. Он пристаје да буде у немогућем сусрету са
својом аутентичном љубављу. Уосталом увек се воли оно што се нема, као
да без чежње, стрепње и бола и нема љубавне песме.

Тек,
инцидентни стихови, да их тако назовемо, говоре истиниту и наоко праву
причу. Тако и збирка почиње питањем “Богињи”, жени и љубави, на које се
не даје одговор: “Око тебе врти се свет/ Срећа лебди на крилима/ Зашто
свима заледиш срца,/ а happy end ти зрачи у очима…”

Песник
је смирен и самоуверен када себи даје улогу проценитеља туђих
поступака, међутим, када сам одлучује шта треба, или шта мора да чини,
опредељује се за „социјално прихватљиву “варијанту. У ствари, има се
утисак да би Љубодраг прељубницу и прељубника боље оправдао, одбранио и
подржао, него што би самог себе у истој улози.

Лирика
Љубодрага Обрадовића се од самог почетка доживљава као чиста исповест
срца, јер је његово основно песничко гесло је да поезија треба да буде
разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу, управо да
извире из њих. Опредељујући се за такав вид песничког стварања,
Љубодраг и остварује свој циљ, јер успева у томе да се његова поезија
нађе изван појединих праваца, авангардних струја.

Сама љубав
јесте његова инспирација, али и остаје илузија, сневање, надање, а он
томе и тежи јер зна да *срећа је лепа само док се чека*.

Природа, као велики круг кретања у животу и његовом стваралаштву нуди
се као божји врт, настањен многим садржајима међу којима влада вечни
склад и уравнотежено стање доведено до идеалног. Ту је све „безгрешно“,
лишено зла. У обичајносном коду, савршенство је метафора, а спуштање те
метафоре у егзистенцију блиско је, по пореклу, доживљају да је Човек
Ништа ако не тежи том савршенству.

мр Спасоје Ж. Миловановић

ЗАКЛЕТВА

Кунем се, певаћу само сонете:
Да се најлепши стихови разлете
Преко плавих мора и зелених поља,
Да се заори песма веселија, боља… Све патње и сузе у заборав да оду,
Звезде веселе да трепере на своду,
А кад’ звезда репатица у плавет пада
Свака искра нова да буде нада.

Кунем се, певаћу само сонете,
У њима је свих речи и песама снага
И најлепши венац од њих се плете

За вечност и спомен на бића драга.
Само сонет може да пркоси времену,
Само се њиме пише срцем у камену.

© Дуле Р. Пауновић
У Мајданпеку
14. јуна 2005. год.

ЖИВОТ И КУЛТУРА КОРАЧАЈУ РУКУ ПОД РУКУ !

ČOVEK OD SNA

Ostaćemo skriveni
u bezvremenim senkama ljubavi
što lelujaju samo pored nas
i nestaće tvoj dah sa mojih usana
shvatiću ti si poput sna… Jedna olujna noć za pamćenje
mir za nadanje
čovek od veselja i od sećanja
jedino biće koje sam trebala
iskra u mojim očima
misli kao virovi
lepršanje duše dok još uvek zri…

Ti si bio sve što znam
i što sam htela znati
dušu dati od sreće zaplakati
 Soko u pesmama
poezija u grudima
dan koji nikad ne prolazi
sunce što večito izlazi…

Ti si čovek satkan od mojih snova
i znam te samo dok sanjam
nadanjem se pokrijem
i potajno za tobom tragam.

© Nevena Ugrenović

NEĆE BITI NIČEGA


Ako me ne želiš
pucni prstima i nestaću
kao da sreli smo se u prolazu
kao da mene nikada nije ni bilo
u svom ovom haosu.

Ako me zaista, zaista nećeš
neću ni reč izustiti
i srce ću propustiti kroz filtere
i isterati te zauvek napolje
bez ostataka i bez patetike.

Ako stvarno želiš,
otićiću u bilo šta novo
bez repova i nadanja
ali ne očekuj
da te želim posle toga
i da te ovoliko sanjam.

Kad jednom tačka bude stavljena
nema povratka
na zgarištu sećanja i lomača će
biti spaljena.

 

 

(C) Nevena Ugrenović- Iskrica

ODGOVOR TVOJOJ PJESMI

Gledam tvoje ruke
nekako svilene
lebdiš
nedodirujući moje tjelo
Muzikom sviraš
Ti
anđeoskih ruku
crtaš po mome tijelu
Usnama đavola
sakupljaš najljepše note
iz duše moje

Opasni ti prsti
poljupci ludački
u mraku me traže
izvlače
uzdahe (moje)
Tvoj pogled
paklen
a dodir đavola
svilen
svira bluz u meni
Ja
tvoja muza
čekam

San ne dolazi
mir sam izgubila
nebo i mjesec
šćućurili se
duboko
u svaku poru

Nevere (u tebi) tvoje
(meni) moji snovi
Bura si Ti a ja more
Nebo si a ja mlada luna
željna da po tebi plovim

Pod krinkom noćne tajne
i ti prsti što me miluju
svečano su lažni
kao što su ti i namjere
Znam
čim zora svane
i anđeo i đavo
u tebi
otići će drugoj

© Ljiljana Crnić


 EROTSKA

Mogla bih sa tobom
da, baš sa tobom
voditi ljubav.
Tu
pred svima.
Meni,
smetalo ne bi.
Neka gledaju
blaženost moju…
Grudi nabrekle,
ja vlažna
spuštam usne
ispod tvoga pupka i…
Pitam se
čiji je to grijeh?
Moj, tvoj ili
njihov?

© Ljiljana Crnić

OSTAĆU SAM  

Ne popravljajte moj krov!
Dođe mi, malo, da prokišnjavam. 

I ne podupirite me!
Neka me iskrivljenog. 

Okna mi polupana ne zastakljujte! 

Ne provjetravajte me!
Izletiće iz mene ova tuga,
pa ću ostati sam. 

Prazna krletka za tugu. 

I ne rušite me! 

Da bi na mjestu mene,
sazdali spomenik
onima, koji nisu umjeli da vole.

© Majo Danilović

LJUBIO SAM U DANE POSTA 

Lorki i Antiću

 Kud baš da se u tebe zaljubim, najljepšu od svih! 

Što uvijek Bože, iskušavaš me
pa se uhvatim one što više boginja je od žene.
Zablesavih se u tebe, naočitu, nestvarnu
u šoku gledam u tebe kitnjastu, čarnu.
Mirišem te, ošamućen od tvoje divote –
kako bi bilo ubirati latice prosute nagote
sa tebe, najljepša od svih Ciganki Alhambre. 

Kud baš u tebe da se zaljubim? 

Kazni me, Bože, što ljubih u dane posta
i ne pričestih se, kako je red.
Al’ učini da se zaljubim u neku samo lijepu.
U neku  sa obale rijeke, pa da joj pjesmu pišem,
jastukom moja ruka da joj bude,
u polju maka, kraj nje rumene da dišem,
kada se meni prvom bude dala. 

Šta ću sa tobom, najljepšom od svih ciganki Spanjola,
kada me sjena tvoje lepote u hladu gori.
Divim se tebi divljoj i neobuzdanoj,
svašta bih da ti kažem, al’ jezik ni da proromori.
Ždrebicom neosedlanom bih da te zovem,
ružom iz Damaska neubranom,
Margarita, ime bih da ti vrisnem,
da šapnem ti: Senjorita por favor.
Po vašarima bih te vodio, Ciganima pokazivao,
vranoga konja, arapskog, za tebe krotio, vezivao,
i zlatne alke na ušne ti rese objesio.
.Oči mi ove crne za tobom ispadoše,
i duša ova ode za tobom.
Na pustom drumu ostadoh pust.
I kad će prašnjava cesta iznova pronijeti te sobom?
Na mišici, uzduž, istetoviraću Margarita,
umesto epitafa za tebe, fatalna senjorita. 

Kud baš u tebe da se zablesavim,
najcrnju od svih Ciganki Alhambre.

© Majo Danilović

ЖИВОТ И КУЛТУРА КОРАЧАЈУ РУКУ ПОД РУКУ !

Tiha je,
spava li u njenim nedrima,
nemir što umori njene belutke,
il’ nove tokove roni obalom? Pospana,
skrivena ispod plašta izmaglice,
paperjastim injem se okitila,
tek na tren bljesne svoju nagost.

Proteže se,
pruža obalom svoja milovanja,
talas odbacuje, odvlači, uzima,
prisvaja slobodu, provlači se…

Mazno,
kao u zagrljaj pod luk mosta,
utiče svoje proticanje, nežna,
šaputava, miriše na jutro.

Putuje,
napijena snom, usnila ga u noči,
od koje je Mesec ukrala i tajnu,
skrila ju je u trenu, mog pogleda.

© -Branka Zeng

А да у је у свету све труло и да нешто треба мењати, јасно је свима
који шетају животом ускраћени и за минимум који омогућује
достојанство… Зато је и наслов који је Никола М. Гигић одабрао за
своју другу књигу поезије *СЕДЕЉКА НА НОЖУ*, тако добро одабран, да
одслика оно што аутора онеспокојава и мучи, па ја слободно могу да
кажем, да је само тај наслов довољан сваком читаоцу коју књигу има у
руци, да се замисли над тајном живота, макар између корица не било
поезије и других порука…

Али далеко од тога, у књизи су лепо
запаковане одличне песме аутора, које плене јасноћом мисли и порука. Ја
ћу доношење суда о дометима и квалитету Николине поезије препустити
Јелени и Милоју, јер су за то свакако компететни и надарени, а мени
преостаје да кажем неколико речи о о последњем од шест циклуса у књизи,
о *ПОЧЕТКУ ДУШЕ* илити Николиној Љубавној поезији, која је по мени
прекрасна.

ДА СИ ТУ

Да си ту,
Сваки би пољубац,
најмању сенку прошлости,
сакрио у пустоши
избледелих вода. Знам,
ти си звезда
што по своду зрачи,
док ја живим
празан и сам.

Да си ту…

© Никола М. Гигић

Ето, и то је Никола, који зна да се у животу увек воли оно што је
чежња, оно апсолутно извориште љубави, чему на путу реалног остварења
увек стоје разне сциле и харидбе, које треба пребродити односно
потопити… А Никола је на правом путу, да закорачи на врх планине са
које је поглед на пропланаке у низини тако јасан, да се зреле јагоде
поезије коју доноси, могу омирисати…

Мени је драго што је
такав Никола, који своју поезију објављује и на сајту PoezijaSCG, са
нама вечерас и надам се да ће својом поезијом оплеменити душе свих који
воле поезију…

Јелена Протић-Петронијевић, Никола М. Гигић и Милоје Дончић

Невена Угреновић и Спасоје Ж. Миловановић

ЧОВЕК ОД СНА

Остаћемо скривени
у безвременим сенкама љубави
што лелујају само поред нас
и нестаће твој дах са мојих усана
схватићу ти си попут сна… Једна олујна ноћ за памћење
мир за надање
човек од весеља и од сећања
једино биће које сам требала
искра у мојим очима
мисли као вирови
лепршање душе док још увек зри…

Ти си био све што знам
и што сам хтела знати
душу дати од среће заплакати
Соко у песмама
поезија у грудима
дан који никад не пролази
сунце што вечито излази…

Ти си човек саткан од мојих снова
и знам те само док сањам
надањем се покријем
и потајно за тобом трагам.

© Невена Угреновић

Љиљана Црнић и Мића Живановић

Мајо Даниловић и Јелена Ђорђевић

Љубодраг Обрадовић

Невена Угреновић

Сандра Петровић

НЕЋЕ БИТИ НИЧЕГА

Ако ме не желиш
пуцни прстима и нестаћу
као да срели смо се у пролазу
као да мене никада није ни било
у свом овом хаосу.

Ако ме заиста, заиста нећеш
нећу ни реч изустити
и срце ћу пропустити кроз филтере
и истерати те заувек напоље
без остатака и без патетике.

Ако стварно желиш,
отићићу у било шта ново
без репова и надања
али не очекуј
да те желим после тога
и да те оволико сањам.

Кад једном тачка буде стављена
нема повратка
на згаришту сећања и ломача ће
бити спаљена.

(C) Невена Угреновић- Искрица

ОДГОВОР ТВОЈОЈ ПЈЕСМИ

Гледам твоје руке
некако свилене
лебдиш
недодирујући моје тјело
Музиком свираш
Ти
анђеоских руку
црташ по моме тијелу
Уснама ђавола
сакупљаш најљепше ноте
из душе моје

Опасни ти прсти
пољупци лудачки
у мраку ме траже
извлаче
уздахе (моје)
Твој поглед
паклен
а додир ђавола
свилен
свира блуз у мени
Ја
твоја муза
чекам

Сан не долази
мир сам изгубила
небо и мјесец
шћућурили се
дубоко
у сваку пору

Невере (у теби) твоје
(мени) моји снови
Бура си Ти а ја море
Небо си а ја млада луна
жељна да по теби пловим

Под кринком ноћне тајне
и ти прсти што ме милују
свечано су лажни
као што су ти и намјере
Знам
чим зора сване
и анђео и ђаво
у теби
отићи ће другој

© Љиљана Црнић

ЕРОТСКА

Могла бих са тобом
да, баш са тобом
водити љубав.
Ту
пред свима.
Мени,
сметало не би.
Нека гледају
блаженост моју…
Груди набрекле,
ја влажна
спуштам усне
испод твога пупка и…
Питам се
чији је то гријех?
Мој, твој или
њихов?

© Љиљана Црнић

ОСТАЋУ САМ

Не поправљајте мој кров!
Дође ми, мало, да прокишњавам.

И не подупирите ме!
Нека ме искривљеног.

Окна ми полупана не застакљујте!

Не провјетравајте ме!
Излетиће из мене ова туга,
па ћу остати сам.

Празна крлетка за тугу.

И не рушите ме!

Да би на мјесту мене,
саздали споменик
онима, који нису умјели да воле.

© Мајо Даниловић

ЉУБИО САМ У ДАНЕ ПОСТА

Лорки и Антићу

Куд баш да се у тебе заљубим, најљепшу од свих!

Што увијек Боже, искушаваш ме
па се ухватим оне што више богиња је од жене.
Заблесавих се у тебе, наочиту, нестварну
у шоку гледам у тебе китњасту, чарну.
Миришем те, ошамућен од твоје дивоте –
како би било убирати латице просуте наготе
са тебе, најљепша од свих Циганки Алхамбре.

Куд баш у тебе да се заљубим?

Казни ме, Боже, што љубих у дане поста
и не причестих се, како је ред.
Ал’ учини да се заљубим у неку само лијепу.
У неку са обале ријеке, па да јој пјесму пишем,
јастуком моја рука да јој буде,
у пољу мака, крај ње румене да дишем,
када се мени првом буде дала.

Шта ћу са тобом, најљепшом од свих циганки Спањола,
када ме сјена твоје лепоте у хладу гори.
Дивим се теби дивљој и необузданој,
свашта бих да ти кажем, ал’ језик ни да проромори.
Ждребицом неоседланом бих да те зовем,
ружом из Дамаска неубраном,
Маргарита, име бих да ти вриснем,
да шапнем ти: Сењорита пор фавор.
По вашарима бих те водио, Циганима показивао,
вранога коња, арапског, за тебе кротио, везивао,
и златне алке на ушне ти ресе објесио.
.Очи ми ове црне за тобом испадоше,
и душа ова оде за тобом.
На пустом друму остадох пуст.
И кад ће прашњава цеста изнова пронијети те собом?
На мишици, уздуж, истетовираћу Маргарита,
уместо епитафа за тебе, фатална сењорита.

Куд баш у тебе да се заблесавим,
најцрњу од свих Циганки Алхамбре.

© Мајо Даниловић

Divizionista i ne tačka

Učiš me da budem poentilista,

a ja volim zareze,

ne volim zaustavljanja

ni nastavke ne volim,

tačke su kao čvorovi,

čvorovi usporavaju,

a ja ne žellim da mi poljubac žulji usne i tišina da mi dosadno spokojna bude;

avaj-srce kao papirne pahuljice,

misli kao rezanci-

pusti me,o,pusti me,

dopuzaće ti tvoje zmije

ili gliste,

ne trebaju ti moja krila vekovna,prašnjava

što ne umeju kožu presvlačiti;

ti si izmislio bol koja sočno ljubi,

zaustavljaš vreme pa ga u bujicama oslobađaš

i vrele ti breskve na ćilimu plešu,

iscedi ih,aman,nali se,nasladi se,udavi se,

ja čak ni voće nisam,

školjka sam,obrok ne po tvom ukusu

i volim bekstva na krilatom konju,

onom kojeg ti nikada nećeš uzjahati

jer ti ljubav nije slepa već razroka

i u muzej stavlja privatnu kolekciju milovanja;

ehej,ne možeš potkovati divljakušu

osuđenu zbog pljuskova nežnosti,

ali možeš betonirati travnjake Pepeljuga i Aurora,

moja polja i moje šume ne trebaju ostatke ljudskosti;

navuci naprstke ako želliš vilinsko cveće brati,

ti-kamenu srebrnog pogleda što svetlost ne hvataš

a mesecu rogove navlačiš

i zvezde mu obljubljuješ-

pusti me,o pusti me,

nisam zmija,nisam glista,

ni princeza nisam,

zavijam na galamu i glupost

i tako silno želim reč da ti odrubim

i misao koja je rodi

i usne koje je izgovoriše

i ruke koje je napisaše-

i srce to koje veselo plavetnilo ledi;

led će popucati,čuješ li,

i želja ti prijatelja neće imati

i propast ćeš svoju od sebe tajiti,

a ja ću plakati zbog razroke ljubavi

i nemogućnosti njenog izlečenja

i plakaću jer nisi video da sam bila znak opreza

pred „Tmurno vreme“,

a ne crveni krov koji te iz daljine mami-

oh da,ti si poentilista,a ja sam zarez,o dođavola!

©  Bogdanka Rakić

Шта се звезда тиче суза мога бол
и зашто ме плаши јецај ноћне птице?
Што се звезда тиче – могу дођавола,
међу гоподаре и’л међу скитнице. Шта се траве тиче дрхтај мога тел
и стах дал у себи крије гују љуту?
Трава увек расте тамо где је хтела
и не брине ком ће наћи се на путу.

Aл’ кад киша нема, кад је црни свод
мени недостаје тај искричав род
па ми буде тужно јутро што се плави
кад га птица својом песмом не најави.

И нема за мене радосније шетње
но кад, боса, кренем низ ливаде цветне,
а трава, још росна, мирише, мирише,
на радост, на срећу, на нешто још више.

© Светлана Биорац-Матић

MAĐARSKA U SRCU

U mislima nosim deo Panonije plave
Strnjike koje se pod suncem toplim suše
U meni iskre čežnje domovine prave
Mađarska je deo srca, deo moje duše. Čujem priče o kruni i preko sinjeg mora
Te se priče šire u nanosu vala
Ko da domovinu donosi nova rujna zora
Života silnih mlada nacija je dala.

I ratovi što behu, smrti što su bile
Slike prizora bolnih počinju da guše.
U mislima skrivam miris Panonije mile
Mađarska je deo srca, deo moje duše.

U mislima skrivam miris Dunava što teče
Njive zaorane, ratare što zlata silnog vrede
U meni iskre čežnje, nose me svako veče
Uspomene novom etapom neće da izblede.

Čujem priče koje se šire o zemlji Svete krune
Istina o ratovima uvek strašna bila
Ko da u Atilinom maču čujem znane strune
Koje je Panonija u prahu prahom novim skrila.

I smrti koje behu, ratovi što nose
Slike prizora zastrašujućih počinju da guše.
Mač koji odneo je mnoge mlade kose.
Mađarska je deo srca, deo moje duše….

© Dajana Diverno

*deo pesme MADJARSKA U SRCU
Zbirka BUDIMPEŠTA

PARA VRTI GDE BURGIJA NEĆE

Kako da završim
fakultet bez para,
profesor me šesnaesti
put obara!?

Pitao me: šta je
električno polje?
Rek’o sam mu: “Ne znam,
al’ drugo znam bolje.” “To Vam je, kolega,
malo za šesticu!”
Vratio mi indeks,
s cinizmom na licu.

Fizika mi opšta
odredila smer,
umesto inženjer –
biću kondukter.

Pa, šta da se radi,
život nije cveće,
baš sve para vrti,
što burgija neće.

© Dejan Milojević

Prebiram po dirkama,
muzike nema u krosnji bez duše.
Duša je oduvek bila oblik bez lika,
voda sopstvenog ogledala. Note su ipak poneka stvarnost,
osećam po ćoskovima sličnost stvari,
ličnosti koje lice briše
decembarskom maglom,
teškom i sivom.

Ostavljam i pišem,
više pišem,
jer nikada nisam znao da ostavim,
previše dosledan dolascima.
Gubim se u prilazu,
teškom odrazu definisanja sličnosti.

Oduvek je za nekoga,
bilo jako lepo vreme!
Šta ostaje nama,
nama koji su posle,
posle pisanja,
posle glume,
posle misli o sprskoj kafani,
posle svega.

Šta ostaje nama koji smo mi,
nama koji su ostali da ne pišu nista…
Šta ostaje nama
koji ostajemo da ostanemo…

© – Bojan Knežević

VEČERAS TE NEĆU NAJVIŠE NA SVETU


Večeras te neću najviše na svetu,
pa makar mi rekli da si zadnji izvor
s kog će usne piti, a ruke se miti.
Večeras te neću najviše na svetu,
a znam, život moj se,od te’, neće skriti… Večeras ti ne dam u krletke misli,
prorekli mi makar, paklove da prođem,
bosa da ih gazim, ruke da ne mazim.
Večeras ti ne dam u krletke misli,
a,znam, istim ognjem sebe ću da kaznim.

Večeras se tobom ništa neće zvati,
pa makar mi zorom zanemela snaga
da ne mogu reći, pevati o sreći.
Večeras se tobom ništa neće zvati,
a,znam, rešeno je – nikad niko treći.

Večeras te neću naviše na svetu,
pa makar sve sile da mi te prinesu
skerletnog u moći, u ranjivoj noći.
Večeras te neću najviše na svetu,
a znam, život moj će, lopov, sam ti doći.

© Aleksandra Mladenović

(СУВЕНИР)

Загрли златну сенку Сунца
сачувај за мене
неколико кубика топлог мора
испред твоје куће
кад склизнем у јесен
низ меридијан
и пожелим да се купам Унеси ме тајно у собу
као осушену морску звезду
и закуцај на тавницу
изнад твог јастука

Посматрај како разапета љубав
трепери
и слушај како
смоквин лист разбија тишину
о бетонско двориште
уздигнут као пехар
пун неиспијене љубави

©  Елеонора Лутхандер

O ČEMU ŽELITE DA VAM PIŠEM ?

Želite od mene, da Vam pesme pišem,
Lepo od Vas, ali o čemu ?
Koje mirise za Vas da opišem,
kao pesnik sad imam dilemu. Da li ljubav je to, što želite čuti,
il’ nešto drugo tišti Vas,
morate kas’ti pesnik nije da sluti,
ako od njega tražite spas.

Da li želite da pišem o sreći,
nema problema – ja i to mogu !
Ja ne nudim mačka u vreći,
već pišem stvarno, hvala Bogu !

Da l’ Vas druge brige more,
lepo Vam kažem, to morate reći,
jer stihovi će da se stvore,
da  vrate Vas, Vašoj sreći.

Zato hajdemo sada sve ispočetka,
o čemu želite da Vam pišem ?
Znate da umem, znate da mogu.
STIH je vazduh koji ja udišem.

Ljubav nije ? Pa šta je onda ?
Hajde požurite, ja neću dugo,
ako ni sami ne znate šta bih ja,
odoh da radim nešto drugo !

Pesme nisu igra i šala,
kažite brzo, do tri Vam brojim !
Jer kada se rode žive večno,
a zbog njih i ja postojim !

Nije ni sreća ? Sad ne znam šta ću.
Šta god sam pit’o vi ostaste nemi.
Znate šta ? Ja sad idem polako,
a Vi se odlučite o nekoj temi.

© Bojan Djurica

Depresija  

Nek’ mi Te nema.
Nek’ ga nema
milo oko tvoje,
a moje.

I tebe će neka ostaviti…
Ako voliš,
znaćeš meni sad
kako je. Nek’ mi te nema.
Budi tamo gde si.
Želim da si srećan.
I ti to  jesi.

Mene neka …
Neka me
u vrtlogu od snova,
kad sam prokleta:
stara, a nekako nova.

Dobila sam
kamen teški,
a i breme:
hoće li u amanet
dobiti isto i moje seme?

Gde god nogu spustim,
smeh, čujem:
smejem se, ali dušu
tugom optočujem…

Suza suzu stiže
-osmeh za osmehom
licem se niže.

Ženske suze su,
kažu, biseri…
Od bisera mojih
duboki su izvori.
Okititi se s njima mogu,
od glave pa do  nogu.

Možda bih to i mogla
samo kad bih snage smogla:
osmehe u kapljice da nižem,
biseri da padaju…
Niske da podižem…

© Vesna Mladenović -Dimitrijević

Samo još jedna pjesma

Ako se kad ponovo sretnemo,
u mom pogledu vidjećeš ljubav
koju nikada do tada još vidjela nisi.
Vidjećeš ljubav prepunu želje
koju je tuga ogromna okovala. Saznaćeš tada, da još te volim,
da prestati te voljeti neću nikada.
Vidjećeš pogled moj izgubljeni,
lik životom ispraznim slomljeni,
i plamen što u dubini gori,
duše koja te još voli.

Ako se ikada ponovo budemo sreli,
ne pitaj tada kako sam,
da li mi je u životu lijepo.
Odgovor dobiti nećeš,
jer usne se micati neće,
blijede i suhe, ostaće nijeme.

Ako se ikada?
Ali znam da ti to ne želiš,
ti sada sreću sa drugim dijeliš,
osmijeh ti na licu blista.
Samnom je ostala tuga
i ljubav moja iskrena, čista.

© Božo Popadić Aktus

ZIMSKA

Da li poželiš da legneš u sneg
i da se tu razdragano valjaš,
kad topla soba dobra je za beg,
koji hladnoću drugima ostavlja?

Hladnu zimu kako da kuneš,
dok kamin veselo pucketa?
Tek kad zima pokaže zube,
zažalićeš za toplinom leta! A kada led, koji se ne vidi,
proseje dušu u sitni prah
i posle magle, kad se razvidi,
vrelu maštu zalediće ti strah.

Sneg veje i u dušama ljudi,
toliko izgleda, kopni u tami…
Savest se svima probudi,
tek kad su zavejani i sami!

Život i pod smetovima buja,
baš sad laste u zavičaj poleću!
Kovitlac duše, iskonska je struja,
uvek smelo otvara vrata proleću.

A ovaj strah, koji te obuzima,
titraje duše zalediti nikad neće.
Razum ti ledi samo istina,
da zvrčak si na žici, koji se okreće!

© Ljubodrag Obradović

Oh, meseče letnji sred proleća davnog

što slavuja obmane mi dade,

da me pesmom uzvitlava,

žarom raspevanim cveće da mi sadi,

a ja jedra suzama da širim,

nežnost tužnim pojem da krojim,

maslinu korovom nedara da posečem? O, srce moje cvetno, blažena varka beše,

dušmanin moj ljubljeni postade,

moj ljubljeni nebo mi zamrači,

nebo mi zamrači,mesec mi izgloda,

moj dušmanin, ljubljeni.

Izgnanstva tuge, o, pregoleme,

ime u odjek razneše

da spokoj na krilima zrikavaca tražim

i korake čekam

i lepet krila

i riku divljači,

da mi zvončići zlatni zaćute

i vode zamrznu,

da mi jedra razapeta miruju bez vetra,

miruju i umiru.

Koje bogove da prizovem,

kojoj kletvi da se dam,

samo da kosti ljubavi pučinom raznesem

i u tamnici nadanja  jasmin oči zauvek da ljubim,

zauvek oči da mu ljubim?

© Bogdanka Rakić

BOLI ME VIŠE, NO ŠTO BIH HTELA

Išli smo putem
otužnih mirisa
prohujalih leta
bez traga
ko ptice u letu
na poljuljanim svodovima
bez roda i poroda u ovom izopačenom
vremenu voljenja
vremenu
izgubljenih nežnosti
i prividnog savršenstva
u posustaloj smelosti

uzalud
dušom i telom
tražim
sliku idealnog trenutka
sve leži sivo i svelo
kao bestidno
ignorisana iluzija
i… kao usput,
prodate vrednosti
za neku bednu sitnicu.

© Zorica Brkić

В Р А Б А Ц

Испод крова око стрехе
Врабац песму пева
Селице су одлетеле
Повратак им снева. Песма врапца ме вратила
У срећна времена
Детињство и рана младост
Без тешких бремена.

Ој врапчићу сиротане
Побратиме враголане
Певај стално певај даље
За песму се живот даје.

© Живомир Миленковић

Stari moj

Stari moj,
ti sebe nosiš u naramku,
kao rukohvat drva za ogrijev
u ove hladne zimske dane.
Ohani na tren stari moj. Neće život nikud bez tebe,
on je tvoj.
Na krivini će da te sačeka.
Pa onda nogu pod nogu,
ko druga dva,
sve iz početka.

Ovaj put, stari moj,
samo bez greške.
Zaboravi ritam truba,
pokliče ostrašćene,
misli na sebe,
(možeš i na žene)
ne ponavljaj promašaje teške.

Tako ti imena, stari moj,
sjeti se samo onog lijepog,
ružno zaboravi,
sjećati ga se nemoj,
baci ga u prtinu iza sebe,
neka ga snjegovi bijeli zaviju,
neka se smrzne, ozebe,
otpadne kao ledenica.

Budi slobodan kao ptica,
pazi na život svoj,
stari moj!

© – BP-Aktus

ŽIVOT I KULTURA KORAČAJU RUKU POD RUKU!

Милена Вукоје Стаменковић је песник,приповедач, новинар и
преводилац.Пише и објављује на српском и немачком језику, До сада је
објавила пет књига поезије и две књиге прича.

Објављивала је
у многим листовима и часописима;поезијом и прозом заступљена је у
многим заједничким књигама, зборницима и антологијама на српском,
немачком и енглеском језику.. Члан је Удружења књижевника Србије и
Удружења швајцарских писаца АдС.

Члан је и Удружења српских писаца у Швајцарској , чији је председник била од 2009 до 2011. Живи и ствара у Берну, Швајцарска.

Милешевски бели анђеле
Стојим пред тобом
Слика си. Ухваћена у лету.
Сумњам у тебе. Верујем ти.
Као и што верујем
Да ветрови сумње спавају
у сваком од нас. И да је Галилео Галилеј
Сањајући Мардука – Бога пролећног сунца
Тражио смисао у свемиру
А један вилин коњиц на Егел језерцету
јурио своју драгану
И док те напуштам
Као ходочасник природе
Грлим заспало цвеће
Желећи њихову енергију
Трагове времена
Отимам полеглој трави
Запитано прескачем маховину
И тако са сумњом
Да сумњам у себе саму
И да се с временом
Сва у несумњу претачем
Оглушујем
На унутрашњи глас
Који као шапат истине
Говори обичне, потребне речи
И наређује ми да заборавим
Моје људско гунђање
Како бих изашла из оквира
Лажних забрана
Јер их природа не признаје
Да одбацим наталожено бреме сумњи
И да као слободан човек
Окренем се око себе
И кренем даље.

СТИХ

Написах стих
Поцепах га
Поједох
Сад он
У мени
Вришти
Пуца
Распада се
Сам је свој господар
Песник самозванац
Јауче
Не оставља
На миру
Јури
Следи- свој пут.

© Милена Вукоје Стаменковић

Danas sam opet
krao tvoje riječi,
možda drugom izrečene,
ali tako bolno lijepe
za mene. Tražio sam
odraz svog lika
u mislima tvojim
punim čežnjivog bola,
ali nađoh samo
bol još veći.

Želio bih pomoći
tebi i sebi,
no nade nema
da ću moći,
jer volim te suviše silno.

© Božo Popadić Aktus

NO HOPE

Today i again
steal your words,
may be imposed on another,
but so painfully beautiful
for me.

I sought
the reflection of my face
in your thoughts
full of wistful pain,
but i found only
pain even greater.

I would like to help
you and myself,
but there is no hope
that I’ll be able to,
because i love you too greatly.

© Božo Popadić Aktus
Prevod na engleski: Maria Deyana

КРАЈ

Сад кад је крај на видику,
преостају ми само сећања
на прохујалу идилу.
А ја нећу да је то тако,
ја сам против! Зар су сви покушаји
били изалудни,
све жртве безвредне,
сва заклињања лажна.

Сећам се ко јучерашње шетње,
целог нашег познанства,
читаве наше историје.
Није то ништа необично,
обична кап
у мору сличних
рађања љубави.

Ја сам био усамљен,
а ти упаљена.
Имала си тек 18 година,
тек си закорачила у свет,
а идеје су ти лупале главу
и лептири бесконачности
тровали мисли.
Тражила си ново,
желела авантура
и налетела на мене.

Ја нисам био избирљив!
Стварно, ти ниси била лепотица тад,
обично мало и уз то ружно паче.
Био сам сам и прихватио те,
верујући у твоја осећања.

А сад?

Сад су пролетеле године,
илузије испариле
и ти си схватила живот.
Пролепшала си се
и постала свесна да
можеш бирати.

А ја сам остао исти!
Баш исти дечко,
који је црвенео,
увек кад те угледа
и кад му се насмешиш,
који је бледео кад ти
неко име спомене.
Ја сам остао исти,
а ти си се изменила.
Ја нисам ништа заборавио,
а ти си прошлост прокоцкала
и сад на будућност мислиш.

Знам ја да је твоја одлука непобитна,
али се не могу сложити,
ни помирити са тим.
Знам ја да се за љубав не моли,
не клечи, не пузи,
али ето ја клечим,
пузим и молим…

Јер има нешто у мени,
што је јаче од разума,
што не пази
на догађаје и последице…
Има нешто у мени
што си пробудила
и што не жели да умре…
Има нешто…
Неки делић твој
је у мени пробудио срећу
и то нешто се бори.

Ја те могу избрисати из сећања,
ја те могу потиснути
у тамне дубине моје душе,
али то нешто што си посејала,
увек ће се пробудити
кад ти осети близину,
кад прођеш поред мене
и погледаш ме, питајући се
“зашто те тако мутно гледам”.

Знам ја, да ти не мислиш као ја
и да ниси свесна мојих патњи
и мојих ужаса.
Знам ја да си убеђена
да брбљам много,
да ћу другу пронаћи
и тебе се по злу сећати,
али веруј ми, није тако.

Има нешто,
што то неће допустити,
неки делић моје савести,
која је испливала на површину…
Има нешто,
што ни буре ни ветрови
не могу избрисати, ни уништити.
То нешто, је моја љубав!

© Љубодраг Обрадовић

Јелена М. Ћирић – аутор књиге

ЖАР

извукла сам шналу
забацила главу
и само те овлаш жељом дотакла
обасјана пламеном Пакла
намигнула

просула се свила у ноћ
пукла белина са рамена
рашила се хаљина
црвена као жар
као нар
као пламен
као камен
вулкански
као Марлборо
као Феррари
као бећари
сто се вина напију
црвеног

црвеним уснама
жигосем ти груди
црвена зора
да ме с тобом буди
плаћам

јер волим црвено
и волим снено
дивље
и живље
истински
лажно
нежно
и снажно
и није важно
што су баш они дани

волим црвено
и окићено
и заложено
и распаљено
свилено
вунено
зрело
и семено

и барем двапут

© Јелена М Ћирић

BEZ DAHA

Milujem ti pogled,
ljubim vrhove prstiju
lepljive od slatke požude,
začikavam senke
u podnožju tvojih trepavica,
dok vetar diže haljinu
do želja
do zvezda
do ludila
šapućem
da cu te voleti
zauvek …

Razgolićuješ me pogledom,
kidaš tanku mrežu
crnog najlona
pod bedrima uzdrhtalim od vreline,
gutaš svaki zalogaj
mojih zarobljenih uzdaha
bez escajga
bez žvakanja
bez vina
i kažeš
da se neće ponoviti
da je to samo
sad …

… A znaš da bih neke sate vekovima živela.

© Jelena M Ćirić

Јелена Ђорђевић

Љубодраг Обрадовић

мр Спасоје Ж. Миловановић – рецензент књиге, Јелена М. Ћирић – аутор
и Миодраг Јакшић, уредник књиге

Миодраг Јакшић – уредник књиге

мр Спасоје Ж. Миловановић – рецензент књиге

(…) Onda je grmelo,dugo sevalo,
pljuštalo do kasno u noć…
… i utihlo.
Sve se umirilo.
Telo
znojavo,
lepljivo …
zaspalo.
(„Pred san“)

(…) Slepi miševi ne vise naglavačke,
a Mesec,
gledan iz moje tačke,
pravi je laf !
Sipa mi piće, zapali cigaru,
odabere ploču šuštavu, staru,
pa kao pravi,
odani sluga,
stane iza mog trona. (…)
(„Oko ponoći“)

(…)Pomisli na cepanje duše
kad te proda kum
il‘ prijatelj,
koga znaš malo bolje nego sebe …
i kleo si se u njega prvo,
pa u majku.
(…) pa sa takvom
srdžbom i jedom,
takvom žestinom me stegni,
divlje konje u bedra upregni,
i strast pretoči
u Ljubav.
(„Iskali bes“)

Čuvaš me,
u to malo vode na svojim dlanovima
kao boginju.
Kao nimfu,
bezbrigom krštenu,
zaštićenu od svih zala,
bdiješ,
da se ne bi kakva ala
prikrala.
(…) i stapa se,
negde u perspektivi,
sa horizontima tvojih želja,
zaludelih niskih strasti
i najslađih ljudskih slabosti.
(„Na dlanu“)

Бранко Симић

Мића Живановић

Тања Милојевић

Јелена М. Ћирић – аутор књиге

IN VINO VERITAS

Da ne ostane praznina
usled nedovršenog stiha
kažeš nesigurno, ispotiha,
nalij mi čašu vina
jer, u njemu je istina. Kada me ispuni nigdina
i nemam sna ni smiraja
kažem, na ivici beskraja,
nalij mi čašu vina
jer, u njemu je istina.

Ako te pobedi tišina
i krene suza izdajica
u zoru pomračenog meseca,
naliću ti čašu vina
jer, u njemu je istina.

A dok na ljubav pada prašina,
željni zanesenosti i strasti
ti i ja, u vremenu rasuti,
popijmo čašu vina
jer, u njemu je istina.

I nek postanemo davnina
kad je duše obuzeo strah,
a žudnju pepeo i prah
jer, ispili smo čašu vina
u kome je Istina.

© Svetlana Djurdjević

Glas protiv tiranije,
novog svetskog reda
digli naši kučići,
svinje i goveda. U inat čistoći,
razvijenoj svesti
pas banderu pomokri
iz lične obesti.

Baš uoči praznika
krma dobi kugu,
prazna osta trpeza –
ne zaklaše drugu.

Uvređena što je
porede sa vlašću
goveda odlučiše
da štrajkuju glađu.

Posmatrala sve to
koza, pa se ritnu,
pade čoban s tronošca
završi u hitnu.

A veterinara
pozva deda stari,
ne htede kokoška
s petlom da se pari.

Samo pčele zuje,
kod njih vlada red,
ne hvataju zjale
već skupljaju med.

Avaj, neko mora
u taj zao čas
da održi sistem,
da ponudi spas.

Ko bi, najzad, bolje
od tih vrednih pčela,
neće valjda govedo,
svinja i džukela.

© Dejan Milojević

Поноћ се к`о лопов прикрала на врата,
спојене казаљке срце ми проболе:
Баби није добро, сиђи доле, тата,
и сад ме те р`јечи као ране боле. Не примјетих одмах да више не дише,
помислих: Добро је, мирно је заспала,
мора да је боље, не боли је више,
тихо, сине, рекох: спава Богу хвала.

А Она се Богу већ узрадовала,
сад знам да ме и тад гледала са Неба,
хтједох да заплачем, ал` ми није дала:
За живима, шапну, жалити не треба.

Тај ме шапат благи као ватра грије,
и кад ме заболи, када ми је тешко,
зачујем у поноћ моје најмилије:
Ту је мама, сине, сву ноћ ће да бдије,
спавај, злато моје, ја те чувам, Нешко.

© Невен Милаковић

Поводом
Дана заљубљених и Светог Трифуна, Културни центар Крушевац и
Атеље-галерија МАКY из Крушевца, организовали су традиционално песничко
дружење под називом *О ЉУБАВИ И ВИНУ*. Пре почетка песничког дружења
Живорад Милановић Маки, власник галерије *MAKY* из Крушевца, је
добитницима, сада већ традиционалног, 4.-тог по реду, међународног
ликовно – литерарног конкурса на тему *ЉУБАВ* уручио пригодне награде.
О наградама одлуку је донео жири у саставу: проф. др Бранко Ристић –
академик, Небојша Лапчевић – књижевник и Живорад Милановић Маки –
сликар.

У песничком делу програма, који је
осмислила и водила Јелена Протић-Петронијевић -уредница КЦК, наступили
су хумористи: Ивко Михајловић и Дарко Михајловић и песници: Сава Илић –
специјални гост из Швајцарске, Љубодраг Обрадовић, Слободан Ценц,
Светлана Ђурђевић, Мића Живановић, Вељко Стамболија, Небојша Лапчевић,
Јелена Протић-Петронојевић, Никола Стојановић, Ана Бербаков, Јовица
Чичић, Саша Милетић, Срђан Трипуновић, Драгана Марковић…

Сава Илић – песник, специјални гост из Швајцарске представио се
поезијом из своје књиге *НОСТАЛГИЈА*

НОСТАЛГИЈА

Kaд се смирај дана руменилом распе
над зрелом пољаном некошеном рају,
нека чудна сета душу ми обузме
а мисли похрле том вољеном крају.

Остало је тамо парче мога неба
разуздана младост и уснула душа.
Каква је то сила што човека гони
да крај свог спокојства изазове куша?

Да остави гњездо крај огњишта топлог
и мирис погаче коју мајка пече,
узавреле баште крај снених воћњака,
поглед на крајолик када пада вече. Па крочи где сунце нема истог сјаја,
А људи без срца неког другог соја,
Где цвеће не шири мирис крај вајата…
За чим ја то жудим? Ех, судбино моја!

Године се нижу, ко девојка ђердан,
а душа се руни ко да је од блата,
остарела мајка, изнемогли отац,
с чежњом не скидају погледе са врата.

Осећају они да их спокој зове
на починак вечни од облака густи,
па их горки уздах грудима прожима:
,,Да л ће доћи пре но душа се испусти?“

Чему ли то теже људска искушења,
па утеху траже на туђем рамену,
кад се врате своме, остане им с тугом
да пољубе слику на хладном камену.

Сад уморна душа коренима вуче,
ко звона на причест зове домовина,
да се вратим где сам први пут заплако,
где остаје завет од оца на сина.

Да тамо сачекам своје судње часе,
кад треба да пођем Богу на истину,
и да с чежњом поглед не скидам са врата,
да л ће откуд доћи да ми жељу мину?…

То је усуд сваке искушничке душе,
ма куда да крене зове упис родни
да остави кости тамо где је рођен…
Чудни ли су ови путеви господњи!

Сава Илић

Живорад Милановић Маки уручује награде

др. Бранко Ристић, Небојша Лапчевић и Вељко Стамболија

Никола Стојановић

Ана Бербаков

Слободан Ценц

Светлана Ђурђевић

IN VINO VERITAS

Da ne ostane praznina
usled nedovršenog stiha
kažeš nesigurno, ispotiha,
nalij mi čašu vina
jer, u njemu je istina.

Kada me ispuni nigdina
i nemam sna ni smiraja
kažem, na ivici beskraja,
nalij mi čašu vina
jer, u njemu je istina.

Ako te pobedi tišina
i krene suza izdajica
u zoru pomračenog meseca,
naliću ti čašu vina
jer, u njemu je istina.

A dok na ljubav pada prašina,
željni zanesenosti i strasti
ti i ja, u vremenu rasuti,
popijmo čašu vina
jer, u njemu je istina.

I nek postanemo davnina
kad je duše obuzeo strah,
a žudnju pepeo i prah
jer, ispili smo čašu vina
u kome je Istina.

© Svetlana Djurdjević

Вељко Стамболија

Јовица Чичић

Саша Милетић

Ивко Михајловић

Дарко Михајловић

Мића Живановић

ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ

Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твом телу ,
можда и не слутиш док пролазиш градом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.

Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд зна те .

Ако се окренеш ил застанеш мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.

И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.

Ма признајем јеси ко богиња збиља,
али и у теби женско срце бије,
пала је и Троја, Рим, Спарта, Бастиља,
нетакнуто ништа још остало није.

Но Амор и ја смо већ дуго у свађи,
најбоље сам стреле потрошио давно,
нека на те куле јуришају млађи,
и без тог трофеја осећам се славно.

Е, ово већ личи на познату причу,
о киселом грожђу и лукавом лисцу,
за мене је касно, одустајем часно,
а твоја лепота нек опрости писцу.

Мића Живановић

Љубодраг Обрадовић

ПИСАО САМ ИМЕ ТВОЈЕ

Писао сам име твоје,
на папиру, у трави,
на дрвећу, у срцу,
свуда сам писао.

А ти си се смејала и говорила
како је то глупо,
јер имена луда налазе се свуда.

Е, моја мала, девојчице,
не знаш ти шта је љубав,
не знаш ти шта је туга,
ништа ти не знаш…

А кад би знала,
не би се смејала
писању мом,
шапутању мом,
патњама мојим.

Е, моја мала, девојчице,
не знаш ти шта је љубав,
не знаш ти шта је туга,
не знаш, ништа ти не знаш…

А кад би знала
и сама би писала
име своје, име моје,
у трави, на дрвећу,
у срцу…

Свуда би писала,
само да не заборавиш:
шта је љубав, шта је туга,
шта је радост,
шта је дуга ноћ
на обали мутне реке,
испод неке старе врбе,
са мном проведена.

Љубодраг Обрадовић

  

Na putu za…


Kad si pristao da sa mnom ideš Nigde,

kad nisi razmišljao o časovniku ljubavi

već se spoticao o svoje srce, nasmejan,

belim smehom ovenčan;

kad si nežnu ruku gospe uzeo

i jutrenju u zagrljaj pošao,

želje po kosi joj prosuo

uplevši se u vrzino kolo koje si sanjao, baš tu noć, kao i noćima pre mogućnosti puta za Nigde,

kad je vatra još bila živo drvo,

a ti u svojoj sadašnjosti

razapet između prošlosti i budućnosti, znala je gospa sve to

i oronulost dvorca radost joj pruži

i skri se ona iza sene tvoje u sreći ogrezla

i sedeći u kinoteci tvog pogleda pratila je uzdisaje i strepnje

i naslov se jedan beše izdvojio:

„Burnu ću mladost oživeti u čokoladi“, nežniju i slađu,

i dala ti je slatkiš miline sa dodatkom za brisanje gordosti,

a ti si ga zagrizao i topilo ti se pod jezikom

i pomislio si: “O Bože, ovo je više od molitve!“,

a onda ti je nešto zapelo u grlu i hteo si da kažeš:

„O Bože, ovo je čokolada sa lešnikom, a ja sam alergičan!“;

vodu si zatražio, ali ja sam imala samo vino i hleb,

za moju ljubav koja stoji preda mnom kao iskušenik podlegao iskušenju

i samo znam da sam te od sebe trebala spasiti

i znam da sam ti hleb i vino pružila

i umesto u čelo da te poljubim i steknem imunitet na tugu,

uzeh ti usne i ne premostih zaludne divote,

ja gospa svilenih nadanja ostadoh ne poslednja ljubljena

moleći se nebesima da se srce tvoje nasmejano

zauvek na putu za Nigde spotiče;

tvoje srce pomažući moje

i moje srce pomažući tvoje-

rasplinuta dva srca, neizglačana,

pod plaštom raštrkanih zvezda okrunjenog neba

na putu rasutog bola i svete ljubavi za Nigde.

© Bogdanka Rakić

POBEDNIK-GUBITNIK

Kao i podzemna voda
Svojim koritom
Tečem potkožna ja

Zagrevaš me do
vreline.
Gejzir!
Tako bih joj nadenula ime.
Kad bih mogla
da se tim vrelim mlazem
i pocepam
– da po tebi stanem
sumanuto da šikljam! Menjam agregatno stanje,
mijem prljavo stenje,
vodena para se sakuplja u kapi
i kondezovana ,hladnija
slivam se u sebe…

Kružni tok ne prestaje.
Za konzumiranje
i nisam baš
bakteriološki čista
Nisam,
nisam ista…

Zaista, zaista!
Tok me vodi
ka zaleđenoj vodi.

Zaista! Zaista!
Sredi se!
Zastani ,
pa stani!

O!
Dragi Bože!
Pa ti si pokidao traku
Stigao si pre mene!

© Vesna Dimitrijević – Maladenović

Pupiš ko trešnja majska,
u tebi vri trista latica.
O, dal si ptica rajska
ili si, možda, jarebica? Čija ćeš biti, ja neću znati,
i ko će tvoj nektar da siše?
Brzo će da ti se otvore lati
i sve će oko tebe da miriše.

Želja mi moju nadu hrani,
hram ljubavi u mašti zidam.
Zamišljam sebe na tvojoj grani
kako ti sočne plodove skidam.

Opijen tada ja nisam znao
da si mi bila tako daleko.
Drugi je tebe vić mirisao
i plodove ti ubrao neko.

Samo se suze niz obraz sliše,
ja tuda više ne prolazim.
Otada trešnje ne jedem više
i svuda ih zaobilazim.

Drugi će tvoje kidati lati
i ogoleće te ljubavne zime,
ti nikad, nikad, nećes znati,
za ovaj zanos i ove rime.

© Srbobran Matić

Uzalud, Pilate, namere ti jasne
na tvoje ruke pale kapi krvi,
lakše se poreknu tvoje reči jasne
no što se sudi razjarenoj rulji. Kasno je, Pilate, da oproštaj moliš,
tvoj greh je aršin za strašne grozote,
ti nisi poslednji, a nisi ni prvi
što suzom ispire svoj put do Golgote.

Pusti, Pilate nek govore umni
i oni drugi, manje važni, ljudi.
Pravdi su davno zavezali oči
da svima nama po zasluzi sudi

© Svetlana Biorac-Matić

Bio je mart
u dubini naših pogleda
drhtao je
nagoveštaj ljubavi April je doneo
tvoje goruće dlanove
s’ dahom
unutrašnjeg govora

Tragove tvojih koraka
u meni
oprale su majske kiše

Ljubav nije bila za nas

© Lepa Simić

RUŽA


Pusti me da mirišem kao ruža u bašti,
da trnjem teram kukce i radujem se rosi.
Pusti me da još trenutak budem u tvojoj mašti,
a u drugom trenutku da nestanem u tvojoj kosi.. Gledaj kako zora pruža ruke ka nama,
a ja kao ruža njoj svoje trnje dadem.
Gledaj kako svetlo rujno kroz nas se prolama…
dok polako, tako tiho uzdahe ti kradem.

Pusti me da kao ruža bojim začetak dana,
pusti da te nosim mirisom niz predele cveća…
Nek ljubav nas zagrli ko vatra razbuktana.
pusti da bar jedan tren budem tvoja sreća.

U tvoje oči bih zapala i nestala bih lako,
ko cvetić kog vetar niz šume mračne nosi…
Tako bih nestala u tebi, a da vidi baš svako…
bila bih ko ruža što ti se uplela u kosi.

© DAJANA DIVERNO

НОСТАЛГИЈА

Са запада долази ноћ,
доноси је лахор нежну.
Корачам. Звезде се пале.

А некад,
у сличним ноћима,
тишина је крила нас.
Сећаш се?

Корачам.
Река жубори певањем.
Је ли то наша балада,
или ми се чини? Корачам. Врбе ми лишћем
милују лице и мрсе косу.
Гле песак, камење и слова.
Твоје и моје име у срцу.
Шеснаест година смо имали тад.
Сећаш се?
Школа, клупе и остало…
Брбљања на одмору,
удварања на часу…
Мала писма,
добацивање крадом.
Сећаш се?

Писао сам ти песме,
а ти горда, онако лепа,
само си високо дизала главу
и оштрим погледом
ледила ми машту.
Као да си се неосвојивим
бедемом хладноће окружила,
тако ми се чинило.

Сећаш се зар не,
ружо моја ледена,
сећаш се свега,
сад кад си жена
и сина имаш
чији отац нисам ја.

Твоја најбоља другарица
једном ми је рекла
да имаш дечка.
Нисам поверовао,
јер си умела да се насмешиш
и лажну оживиш наду.
Да, умела си ти то…
А ја памет нисам имао,
док сам уздахе крио
и ноћу те, у сну љубио.

Ниси ме ни подржала,
ни треснула у блато…
Само си…

Ех, па да, ниси ти ништа
ни обећала мени.
Погледе и осмехе,
моја бујна ткала је машта.
Ниси ти ништа,
ни тело ни косу…
Ниси ти ништа,
ни поклонила мени…
Само ону шетњу до станице
кад си на село пошла…

Сећаш ли се?
Била је зима, јануар.
Улице залеђене.
Кораци трче, ти журиш.
Пет је до један,
а управо у један полази аутобус.
Можеш закаснити, а шта после?
Дрхтање на станици
и разговор са познаницима!

Молио сам бога да закасниш.
Скоро си трчала.
У једном тренутку си се оклизнула
и пала би, сто посто би пала,
да те нисам придржао.

Ех, тад сам први пут
осетио младо ти тело,
чврсте ти дојке…
Тад сам први пут,
а и задњи,
задрхтао на милиметар од тебе,
јер ми муња сурове истине
продрмала кичму
и ставила до знања
да си немогуће воће…

Ташна ти је испала из руку.
Сећаш се?
Књиге су разбацане по снегу,
лепршале листовима ко крилима,
а ја сам их почео сакупљати.
Сећаш се?
Промрмљала си хвала
и потрчала…
Да, стигла си на време.

Махао сам ти руком
док је аутобус полазио,
а ти, ни то, ниси видела.

Ех!

А сетиш ли се ти
тих дана неважних?
Сетиш ли се понекад,
док у души јад
филм живота развија,
а муж гунђа чекајући кафу?

Па матурско вече на Јастребцу.
Музика, плес, лудовања до бесвести…
Па бекство у поноћ.
Твоје бекство из мојих снова,
у неким црвеним колима,
која је возио изабраник твога срца.

Ех!

Сећаш ли се?
Сећаш ли се, ружо,
младости твоје и гордости
која те је од мене отргла?

Сећаш ли се будућности цветне,
коју сам у песмама ткао за тебе?
Сећаш ли се љубичице
којој сам говорио, да ће да увене
чим напусти мене.

Ако се не сећаш,
потражи свеску из хемије
и на корицама прочитај,
“много је у животу путева
којима нисмо пошли”,
па ће сета срцe да преплави!

Са запада долази ноћ,
доноси је лахор нежну.
Корачам. Звезде се гасе…

© Љубодраг Обрадовић

Tiho je. Više i ne odlazim na ta mesta, zakopavam, odbacujem bilo kakvu
povezanost, lažem da ne postoje, a zatim laž maskiram i granam na više
manjih, a ne manje velikih laži ne bi li sam sebi zavarao trag i
poverovao u količnik sopstvene istine. Kreiram buduća sećanja i
uspomene delovanjem na sad. Ako usavršim laž neizmerno istinitom,
neopisivo lepom i bogatom sadržinom, jednoga dana , mnogo godina posle
sad, sasvim siguran ću reći, imao sam lepu prošlost budućeg vremena .

Ono što ostaje smo mi sami u datim trenucima vremena, samo što ih po
njihovoj osobenosti nazivamo lepim ili ružnim sećanjima, uspomenama…

© Bojan Knežević Kiborge

OJ MЛАДОСТИ

Косе тршаве
Чарне и сјајне
Ноге газеле
Сочне и босе
А груди једре
Срце ми скаче
Због младости једне Зуби сребрни
Ко бисера ниска
Осмех широки
Заразу шири
Воду и ватру
Може да смири
Уснице црвене
А образи рујни
Ко праве смоквице
Због младости бурне

Чедност на цени
Разум у сени
Љубавна тајна
За живот цели
Много смо хтели
А нисмо умели
Путеви разни
Притоке чудне
Од младости бурне.

© Живомир Миленковић

Opuštena atmosvera na promociji…

НАДА ИЗ НОВОГА САДА


-Jе л слободно, упита ме мило,
и онако ко да се прикрада
погледа ме и кроз осмех рече:
– Ја сам Нада из Новога Сада. Истог часа заборавих ко сам,
своје име и куд кренух тада,
само климнух остадох без гласа
због те Наде из Новога Сада.

Она седе преко пута мене.
Боже мили, ето мога јада,
шта да кажем па да се допаднем
лепој Нади из Новога Сада?

Гледале ме њене очи плаве,
испод ногу поче да пропада,
тад одлучих, морам нешто рећи
лепој Нади из Новог Сада.

Таман смислих шта ћу да јој кажем
воз пристаде у станицу. Тада
поред мене, без поздрава, оде
лепа Нада из Новога Сада.

Сад још увек, кад треба да идем
истом пругом из села до града,
ја се сетим тих очију плавих
лепе Наде из Новога Сада.

Сава Илић


Sava Ilić

НОСТАЛГИЈА

 Kaд се смирај дана руменилом распе
над зрелом пољаном некошеном рају,
нека чудна сета душу ми обузме
а мисли похрле том вољеном крају.

Остало је тамо парче мога неба
разуздана младост и уснула душа.
Каква је то сила што човека гони
да крај свог спокојства изазове куша?

Да остави гњездо крај огњишта топлог
и мирис погаче коју мајка пече,
узавреле баште крај снених воћњака,
поглед на крајолик када пада вече.

Па крочи где сунце нема истог сјаја,
А људи без срца неког другог соја,
Где цвеће не шири мирис крај вајата…
За чим ја то жудим? Ех, судбино моја!

Године се нижу, ко девојка ђердан,
а душа се руни ко да је од блата,
остарела мајка, изнемогли отац,
с чежњом не скидају погледе са врата.

Осећају они да их спокој зове
на починак вечни од облака густи,
па их горки уздах грудима прожима:
,,Да л ће доћи пре но душа се испусти?“

Чему ли то теже људска искушења,
па утеху траже на туђем рамену,
кад се врате своме, остане им с тугом
да пољубе слику на хладном камену.

Сад уморна душа коренима вуче,
ко звона на причест зове домовина,
да се вратим где сам први пут заплако,
где остаје завет од оца на сина.

Да тамо сачекам своје судње часе,
кад треба да пођем Богу на истину,
и да с чежњом поглед не скидам са врата,
да л ће откуд доћи да ми жељу мину?…

То је усуд сваке искушничке душе,
ма куда да крене зове упис родни
да остави кости тамо где је рођен…
Чудни ли су ови путеви господњи!

Сава Илић

Узалуд  пребирем по котарици од снова
у малом мозгу вриште  изказане мисли,
песма се не пише по навици,
нема тог шава који ову напуклину може прекрити,
давно је прошло време великих речи…

Постоје песме које се никад не напишу Ти  и ја, песмо назначена,
одавно смо се мимоишли.
И пре него смо уронили једно у друго
ми смо се уморили
од казивања.

Ко стари љубавници сад грејемо леђа,
знамо  навике и тешко их се одричемо,
требаш ми да би дозвала снове
требам ти да би те неко испевао.
Матори за неку нову игру речи
ми  би да стварамо велике риме,
да загњуримо у моћ казивања
а давно смо најбоље  део себе
преточили у неке излизане стихове.

У покушају осујетили нас
извикани критичари,
лажни моралисти
вагали нам значење сваке речи,
чекали да се десимо
да би нам се завидно подсмевали,
да би нас имали као одступницу
за своје разблудне мисли.

Одричем те се у настајању,
враћам те чисту у котарицу од сања,
остани само назначена
мисао уз коју се лакше утоне у снове.

Песма која неће да се напише.

© Светлана Биорац-Матић

Није светско благо мера,
но честитост и врлина,
зато си Ти, Оливера,
свога рода хероина. Образ Ти је био пречи,
и страдална Отаџбина,
зато силно звуче речи:
Оливера Катарина!

Зато Теби нема равне,
у срцу Ти србском место,
ту векују душе славне,

тамо Ти је, вило, престо.
Да вечито ту столујеш
и небеско Србство снујеш.

© Невен Милаковић

ONA JE, ŽELJA

Uzdrhtala od dodira belih kristala.

Razigranih plesača, nečujne melodije,

titraja što ih vodi u zanosu igre.

Ustaje probuđena!

Slika svojim koracima trag i igra.

Prebira prstima ledene kapljice,

prosuto zrnevlje, priču čita. Odlazi, neodlazeći.

Pod sjajem a u noči, ne sniva.

Razogrnula je svoje, sve je pružila,

čuti dok klize, otopljeni, sada njeni.

Rosni kristali.

Popiće ih žedna, oterati kletvu bačenu.

Rodiće svoje cvetnice, ukrasiće se vencem,

Ivanjskim cvećem ispletenim, i trajaće.

© Branka Zeng

Osećam povratak
odbačenih komadića
sreće
miris daljina
opija moje zenice…

Radja se želja traženja
u okovima sudbine… Osmeh  to je samo
parodija
Da li neko zna
da li je nekom stalo da zna
da gledam ono što ne vidim
– ne to me ne zanima…

Čiji me to geni
čija snaga
podiže iz pepela
u očima prosuta mesečina
u srcu zvezde
ove beskrajne noći
u toplini sklopljenih dlanova
skrivam od zlih
najdraže ime
radnosnih…

© Stana Minić

Издвајамо део из рецензије др Небојше Ромчевића: „Рад Спасоја Ж.
Миловановића представља до сада најкомплекснији и најсвеобухватнији
поглед на драмски опус Војислава Јовановића Марамбоа. Миловановић се
бави социолишким, филозофским, поетолошким и театролошким аспектима
Јовановићевих драма, а унутар изузетно добро артикулисаног методолошког
поступка. (…) Ова књига својом научном утемељеношћу, луцидном
аналитичношћу и креативном приступу материјалу представља изузетан
вредан допринос домаћој театрологији, не само када је у питању рад
Војислава Јовановића Марамбоа“. Такође, позивамо Вас да ову студију
представите и у Вашем простору

Čekanje, istina i gramatika

*
Halo! Halo!
Hajde na kafence!
E, za pet-deset minuta stižem.
Samo da se obučem

i spakujem ćebence.
‘Ajde. ‘Ajde. Surduknuh kafu
za dvadeset minuta:
‘Na njenom mestu
preobukla bih se
dvadeset puta!’

Za još dvadesetdevet
surduknuh Knjaza:
‘Kao da joj je ćebe
do sazvežđa Pegaza!’

**
Evo je. Žuri…

***
‘Ne, ne! Ne kasniš!
Ja nisam dobro čula!
Desila se promena
bezvučnog u zvučni suglasnik.
Takozvano ozvučavanje
-valjda zbog lošeg signala.
T je prešlo u D
i došla si na vreme-
tačno za pedeset minuta…

© Vesna Dimitrijević

Nekom jutro a nekome veče

Evo svanjeva već,
ja san ne prizivam još.
Cigana starog
zovem da svira,
kažem mu:
“Hajde sviraj za groš!” Na stolu mom je
čaša sa vinom,
onim što ti si ga pila.
Ispiću čašu ovu do dna,
da sa vinom u dušu mi uđeš
tako draga i mila.

Pjesma je  pomalo
umorno tužna.
Starom se Cigi snije,
a ja ga stalno
tjeram da svira
meni do sna nije.

Meni se noćas
pjeva i pije.
“Hajde još jednom
sviraj me
najdražu pjesmu njenu!”
Pucaju strune violine,
iz oka Ciginog suza krenu:

“Pusti me brate,
malo da dremnem,
srce mi spava,
sviraću tebi sutra ja.
Zar tebi nije do sna?

Vidim da mnogo
voliš tu ženu.
Pusti me sada,
sutra ima da pjevam,
za tebe samo,
najdražu pjesmu njenu.”

© Božo Popadić Aktus

УТОНИ У САН

Утони у сан
И сањај младост
Опојни планински мирис
Што доноси радост. Утони у сан
И сањај радост
Жубор потока
Што доноси благост

Утони у сан
И сањај благост
Девојачке пољупце
И сопсвену смелост.

Утони у сан
И сањај смелост.
Љубавни жар
Док не сване дан.

Утони у сан
Сањај ватрени сјај
Из очију њених
Што донесе мај.

Утони у сан
И све то сањај сваки дан.

© Живомир Миленковић

LAGARIJA (NIŠTA LIČNO….MAME MI)

Dušu  će svoju na konce,
i sjaj iz očnjeg vida.
Na rukama im zvonce,
lažu i baš ih briga. Danas se dive poštenju
u prijateljstvo kunu,
sutra  već naivnoj ptici
vežu zrno na strunu.

Ko mačka na skok spremna
kad plen svoj, naivan, traži,
uvek bez imalo stida
smišljaju nove laži.

Busaju se u grudi,
oni su svedoci svega,
lažljive pesme nude
hranu sosptvenog ega.

A kilmoglavci  mudro
na to klimaju glavom,
pletu lovorov venac
pevača venčaju s’ slavom.

Tako od danas do sutra
lažljiva pesma zaživi…
Svi znaju – lažljivac laže
al niko da ga okrivi.

© Svetlana Biorac-Matić

Nikako da nadjem mir sa samim sobom,
sve me neki nemir razdire kroz grudi
i vodi mi misli tamo gdje se bojim,
iz hiljada djelića, vjetrom se rojim!
I dok blistava studen riječi mi studi,
ja ostajem sam, s na usnama krikom. Zalud se borim sa strepnjama svojim
i zalud nada da istina nije
kada sve je odveć, jasno kao dan,
istina je stvarna, ne ona nije san,
ona bi dolutala prije ili kasnije,
a ja se pitam: -Zašto uopšte postojim-!

Na sve ili ništa, ovo je samo predigra,
bezrječan kô sjen ni život ne spava,
ja s nožem u srcu, pogled mi magli,
ubiti me može, pa i pokret nagli,
ne razaznajem karte, niti šta se dešava!

Ja i život, pa ko koga nadigra!

(C) Miro Beribaka

Ostala je rana duboka kao reka
u telu, čoveka koji uvek čeka.
Da se ceo život kao lav borim
sa nemirom u duši ja se molim. Život teče poput bujne reke
otisla si davno na pute daleke.
U meni gori vatra živa
kad zvono verne u crkvu poziva.

Kuća što smo gradili na proplanku
je bez tebe u njoj kao cvet uvenula.
Moja duša je sve bliža rastanku.

Bez tebe su mi svi dani sivi.
Moje telo se suši kao šljiva.
“Prosta ti bila moja ljubav živa”.

© Žarko Stojanović

Људи, које су председници, као своје поверљиве за ове шпијунске
послове, ангажовали, о свему су поверљиво извештавали преседнике, а ови
среске начелнике, који су лично водили поверљиву књигу, у коју су
бележили шта и ко од преседника општина реферише. Под фирмом јавне
безбедности формирана је потајна служба од добро наоружаних људи у коју
су узимани опробани, вешти и поверљиви људи, као и старосрбијанци и
Македонци побегли од Турских зулума. Све њих је примао, плаћао и
отпуштао срез. Ови наоружани људи са реденицима брзометних пушчаних
метака око појаса и преко груди, су крстарили сеоским путевима и ван
путева, воћнацима и осталим теренима у близини кућа и својом појавом
како дању, тако и ноћу, задавали страх народу, тако да је свако ишао
погнуте главе и држао језик за зубима. Ови су потајници имали и задатак
да чувају личну и имовинску безбедностпредседника општина, да их на
путу прате и стално буду на расположењу. Ове мере сам лично видео на
примеру преседника општине Треботин Милана Лукића. Све ове строге мере
безбедности су заведене после атентата на краља Милана на светог Јована
Игритеља по старом календару 24. јуна 1898. године. Краљ Милан је
прекршио абдикацијом свечано дату писмену обавезу да се неће враћати у
Србију и Београд и поново дошао и постао командант активне војске.
Лично сам као каплар градског артиљериског пука у Нишу, при служењу
војничког кадра 1904. године и 1905. године, а радећи у штабу пука као
писар у архиви видео његове потписе на актима активне војске. Та акта
су била оверена штамбиљом ” КОМАНДА АКТИВНЕ ВОЈСКЕ ” , а у потпису је
стајало ” Командант Милан “.

За атентат на њега, син краљ
Александар и влада су окривили радикале као организаторе, а а за
извршиоца је окривљен Ђура Крезовић – Босанац. У току истраге је
утврђено да је Неготински адвокат Иван Павићевић, пореклом Црногорац,
често ишао у Румунију и тамо се састајао са Карађорђевићима и да је за
атентатора Ђуру, донео два фишека по 100 наполеона. По атентату је
образован преки суд који је изрекао следеће смртне пресуде пресуде:
Ђури Крезовићу – Босанцу (осуђен је на смрт и стрељан је), радикалу
Ранку Пајсићу из Пуховца, срез Драгачево, великом сељаку – народном
трибуну, (осуђен је на смрт, али је стрељање избегао бекством у Црну
Гору. Кад је краљ Милан прекршио своју часно дату реч и поново дошао у
Србију, Ранко, као народни посланик му је пришао и са прутићем неколико
пута шљепнуо по чизмама на ногама и упитао *Ко сте Ви господине?*, на
шта је краљ Милан узвратио *Запамтићеш Ранко, ко сам ја*.) Остали
радикали: адвокат Иван Павићевић из Неготина, адвокат Љуба Живковић,
Стојан Протић – касније министар, прота Милан Ђурић из Ужица, Михаило
Димић – ликерџија, пуковник у пензији Влајко Николић, Коста Таушановић
– бивши министар, осућени су сви на по 20 година робије у тешком окову.
Под овим преким судом и у затвору био је и Никола Пашић, који се
кукавички држао, правдао је себе, а оптуживао своје млађе другове који
су на највише робије осуђени, па је добио само 5 година заточења, но
одмах истога дана био је пуштен јер га је краљ Александар, за услугу
коју је суду дао против својих другова, помиловао.

Ову издају
Николе Пашића, осудили су после изласка из затвора сви радикали и то:
Љуба Живковић, Љуба Стојановић, Љуба Давидовић, Јаша Продановић, Ива
Павићевић, Никола Николић, Милован Лазаревић, професор Сима Златичанин,
адвокат Драгутин Перић, Ваљевскиг адвокат Пере Марковић, Зајечарски
лекар Александар Мијовић, економски стручњак Милорад Драшковић, Нишки
адвоката Димитрије Миланрц, инжињер Сима Катић (сина чувеног Српског
првака из Свилајнца Димитрија Катића), Крагујевачки судија Мика
Радивојевић, Прокупачки професор Добривоје Стошевић, Крушевачке судије
Радисав Гагић и Милутин Нагулић, преседник окружног суда Жика Ивковић,
народни посланик Стојан Лукић из Дољана и други из осталих срезова и
округа виђени у народу сељаци који су помиловани за атентат на краља
Милана после несрећне женидбе краља Александра. Николи Пашићу се
замерао кукавичлук, јер је и у Тимочкој буни против краља Милана у
јесен 1883. године, побегао у Бугарску, а тада је на падини- висоравни
*Краљевићи* више Зајечара стрељан Љуба Дидић из Соко Бање.

Тада Гавра Аничић – велики трговац, Љуба Божиновић – млади високо
школовани човек из Књажевца, поп Марко из Бољевца, Серафин Неготинац –
преседник Крушевачке општине и још многи други напуштају Николу Пашића
и оснивају нову самосталну странку која се развила у велику Демократску
странку, којој сам и пре пунолетсва и одслужења војске пришао и на
организацији и ширењу чланства много се залагао и радио.

Напред је речено да је двадесет-годишње робијање радикала, после само
две године издржане робије, прекинуто због женидбе краља Александра и
њиховог помиловања тим поводом.

БОГИЊА

Око тебе врти се свет…
Младост, љубав и прилике…
Ти напросто опијаш, сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има! Око тебе бљешти сјај,
милион срца слути срећу…
Око тебе лампиони, сви шампиони,
и нада да ока ти одсјај,
заборавити никад нећу…

Слободно скочи,
све кочнице откочи…
Живот је слеп, кад си тако лепа
по сувом док пливаш, у мирисима уживаш,
све скриваш, а смисао откриваш…

Слободно чизмом
згази цвет, који руди за грех,
и осмехом их отерај у очај…
Нека на коленима чекају рај!

Не, немоћ није крај жеља,
на сваком углу, на сваком прсту,
ниче букет пријатеља,
стотину и један,
и свако остаје жедан…

Клизе сузе, мисли лете,
а опчињени никако да се сете,
због чега их чежња ломи,
због чега им срце зебе,
ни зашто се увек воли
она, која гази цвет
и све који зраче…

Око тебе врти се свет…
Срећа лебди на крилима…
Зашто свима заледиш срце,
а happy end ти зрачи у очима…

© Љубодраг Обрадовић

СЛУШАЈ СРБИНЕ

Слушај ме добро Србине, брате
јер хоћу нешто да кажем важно
дошло је време да Срби схвате
ти што их воле чине то лажно. Послушај данас па даље реци
како се крсте, шта Срби славе
и ко су они велики свеци
пред које Срби сагињу главе.

Причај им  роде о традицији
српском наслеђу и ћирилици
јунаштву старих у историји
о Светом Тројству и воштаници

Не заборави Душана Цара
и некад давно велико царство
Немој туђина за господара
јер свој на своме јесте богатство.

Причај Србине нек прича тече
с кладенца како се вода пије
како се ракија добра пече
и њоме наздравља из тестије.

Помени увек и гусле старе
што добро памте јуначке песме
туђом музиком да их не кваре
јунаке нико да дира не сме.

Певај Србине нека се чује
да никад нећеш дати на своје
нек песма буде попут олује
Ово је Србија и све је Твоје.

© Зоран Христов

Molitva

Ovo je:
neuslišena molitva ,
ili bipolarni poremećaj
zbog sumanutih želja?

O, Bože,
udeli mi nadljudske moći,
svašta nešto,
i puno, puno dukata . Ne, ne, Bože!
Ne bih da budem
Robin Hud savremenog doba!
Ne bih ni da zauzmem
crveno slovo kalendara!

Samo bih da imam To ,
što si veoma retkim,
Velikim i posebnim ljudima
podario.

Da imam mudrost,
energiju, moć …
Da vadim sva bića
iz svakojakih nedaća…
Da mi se ni ime ne zna!

***
Zašto?
Zašto mi ne daš puno dukata,
pa da ih svima darujem
kao što čini Božić Bata…

© Vesna Dimitrijević

Љубодраг Обрадовић – аутор књиге љубавне поезије *БОГИЊА*

БОГИЊА

Око тебе врти се свет…
Младост, љубав и прилике…
Ти напросто опијаш, сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има!

Око тебе бљешти сјај,
безброј срца слути срећу…
Око тебе лампиони, сви шампиони,
и нада да ока ти одсјај,
заборавити никад нећу… Слободно скочи,
све кочнице откочи…
Живот је слеп, кад си тако лепа
по сувом док пливаш, у мирисима уживаш,
све скриваш, а смисао откриваш…

Слободно чизмом
згази цвет, који руди за грех,
и осмехом их отерај у очај…
Нека на коленима чекају рај!

Не, немоћ није крај жеља,
на сваком углу, на сваком прсту,
ниче букет пријатеља,
стотину и један,
и свако остаје жедан…

Клизе сузе, мисли лете,
а опчињени никако да се сете,
због чега их чежња ломи,
због чега им срце зебе,
ни зашто се увек воли
она, која гази цвет
и све који зраче…

Око тебе врти се свет…
Срећа лебди на крилима…
Зашто свима заледиш срце,
а happy end ти зрачи у очима…

© Љубодраг Обрадовић

Сандра Петровић

Јелена Ђорђевић и Лидија Ужаревић

Љубодраг Обрадовић

Сандра Петровић

Топлица Павловић

Драган Тодосијевић

Оливера Миловановић

Мића Живановић

Бранко Симић

Мића Живановић

Светлана Ђурђевић

Ксенија Алексић

Раде Џинић

Јелена Ђорђевић и Лидија Ужаревић

Никола Стојановић

Томислав Милетић

Маја Олић

Рајна Алексић-Маринковић

Слађана Обрадовић

Љиља Панић

Јелена Вељковић

Јелена Ђорђевић

Лидија Ужаревић

Јелена Ђорђевић

Борисав Благојевић

Љубодраг Обрадовић

ПОЕЗИЈА

Поезија је опсена,
илузија…
У њој истине нема,
само снови
за живот неки нови,
нестварни,
лавиринт који
у нама сија…

Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба…

Поезија је спас,
за све нас!
И за оне друге,
што само у стварности љубе,
и не знају за занос рима,
кад срце клима,
у заносу прељубе,
штиха и стиха!.

Поезија је ваздух,
који н;едостаје,
који сам живот даје…
Она ништавилу пркоси
и сивило чемера
колором скрива,
сво зло у нама убија,
и цветни тепих
ка звездама открива…

Поезија нам отвара очи
и бајке прича.
Пред њом лед се топи,
глечери копне,
Титаник израња…

Поезија, ех, снови,
илузија, опсена…
Поезија, ех,
живот бољи, срећа…
Поезија, вечна сенка
која нас верно прати,
живот богати
и све наде у јаву
стихом допрема…

Поезија…
ТИ и ЈА!!!

© Љубодраг Обрадовић

КРИТИКЕ књиге БОГИЊА – Б. Благојевић, В. Тасић и Е. Лутхандер

О поезији БОГИЊИ – Спасоје Ж. Миловановић

ŽENA

ŽENA SVE I SVUDA
ŽENA KRUNA TRUDA
ŽENA MOĆ I SNAGA
ŽENA UVEK DRAGA

IMA DIVNO TELO
ŽENA CVEĆE BELO
ŽENA JE SLOVO U REČI
ŽENA NAS SRCEM LEČI DOBIVA ŠTO HOĆE
UZIMA ŠTO ŽELI
USNE JOJ RUMENE
TELO JOJ SE BELI

ŽENA NEŽNA MATI
ŽENA MOME TATI
PRIĐEM RECI
REKA TEČE
PRIĐEM VATRI
VATRA PEČE
PRIĐEM ŽENI
ŽENA MENI

© Jovan Mihajilo

MESEČINA U BIJELI

Kroz nebesku špijunku

gleda me mesec

mistično.

Rupa se otvorila.

Beli biser ostavlja trag

na crnom tepihu mora

i kao baterijska lampa pokazuje mi put. Kao da se znamo,

kao stari prijatelj vodi me

svojim sjajem po kamenčićima

u ovo magično

toplo veče u avgustu.

© Aleksandra Luthander

Љубиша Самарџић говори…

Наравно, Љубодраг Обрадовић, директор Културног центра Крушевац је
Љубиши Самарџићу поклонио своју књигу љубавне поезије *БОГИЊА*

ЖИВОТ И КУЛТУРА КОРАЧАЈУ РУКУ ПОД РУКУ !!!

Поштовани песници – Дођите да чујете друге песнике, а онда ће и други слушати Вас!!! Сви који дођу – ДОБРОДОШЛИ СУ!!!

Поштовани посетиоци – Дођите да уживате у поезији и музици!!!

И тако… после три збирке поезије *ОСТАО ЈЕ
ТРАГ*, *ЖИВОТ ЈЕ СВЕТЛОСТ* и *У ПЛАМЕНУ ВЕТРА* Даница је схватила да је
изазов у њеној души већи… И схватила је (одавно) да живот није
поезија. И обично није ни налик оном сањаном, за којим се чезне… Зато
је пред нама њена четврта песма у прози под називом *У СНОВИМА ДУГЕ*
које ме је нагнала да за наслов овог кратког приказа ставим баш овај
*МИРЈАМ ИЗ РЛИЦЕ…* Треба скочити па рећи хоп… Односно треба
прочитати ову песму у прози Данице Рајковић па схватити да и мали људи,
одмах ту поред нас, стварају дела за увек… дела која су подстрек срцу
да истраје и опстане упркос свакодневном чемеру, који је константа иако
се живот као филм непрекидно врти…

У овој животној причи,
коју Даница прича са љубављу којом је очекивала срећу у тој вези, која
ју је само понекад узносила у рајске висине, сазнаћете неумитну истину
да је бол већа, ако је и сањана срећа недостижна.

*Маштала
је о великој и правој љубави. Да ли ће једног дана срести искреног и
правог човека. Тога дана као да јој је нешто говорило да ће срести
човека који ће јој поклонити љубав и срећу.*

А онда… *Био је
задивљен њеном фризуром и црвеном траком, са којом је везала косу, била
је у тону са кошуљом коју је носила. Изгледала је сва грациозна, сви
њени покрети, пробудили су код њега нову чежњу.*

И…
*Вероватно узимам оно што припада мени. Морали смо се срести, ја то
осећам, као да смо судбински везани, каже Милица. Слушала га је и
упијала његов глас. Колико само среће, доноси сусрет са вољеним
човеком.*

Па… *Пришао је и стао иза ње. Удисао је нежан
мирис љиљана. Затим је рукама шетао по њеној коси. Ништа није савршено
као ти рекао јој је тихо Драган.*

Али живот није илузија, није
спокој, није срећа… Живот је пун нелогичности и својих токова… На
крају ове животне приче долази отрежњење, тако сурово, али ипак утешно,
јер је истина једина права утеха…

*Овог пута сам дефинитивно
донела одлуку и не желим да живим више са тобом. Љубав је нестала, само
преваре и лажи. Чекао је да ће се она вратити и опростити му сва лоша
збивања. Милица је удахнула и изговорила речи, које је више пута
говорила самој себи. Ја заиста овако више не могу, да ли ће неко да
верује или неће, више ништа није важно. Рекла је Драгану да преда за
развод брака. Настао је велики страх у њој. И сада као да налази
душевни мир и склања са очију велики штитник, који је као оклоп,
покривао јој лице да не може да се креће даље. Ухватила се за оквир
прозора да савлада слабост.*

Читајте ову песму у прози знајући
да је и по њој, као и по романима Милице Јаковљевић – МИРЈАМ, могуће
снимити филм! Само се надајте се да то неће бити филм Вашег живота…

Зора Митровић

ИМА ЛИ НАДЕ ДА ЧОВЕК БУДЕ ЖИВ ДОК ЖИВИ?

Ко упали светлост?
Моје очи, навикнуте на таму,
затворише се попут латица руже.
Моја бол, сакривена у наборима свиле,
 остаде нага. И сви је кидаше својим погледима
пуним непознанице.
Онако покидана, она се утростручи,
али и доби неку чудну снагу у исти мах.
 Опет неко угаси светлост.
 И све крену изнова.
Бол, кидање, слабост, па снага.
Па суноврат, па лет.
Док, једног трена, полумртав човек
не почне да хода улицама страве.
А оне пуне њему сличних.
 Има ли наде да човек буде жив док живи?

© Зора Митровић

Љубодраг Обрадовић

А *Само једна  кап била би довољна усамљеном цвету.
Једна једина.*

Спасоје Ж. Миловановић – промоција две књиге

ГОЛО ЗРНО

Реци ми барем
како се зовеш?
Само то.
Не мораш ништа више.

Зар ме се бојиш?
Мене се никад нико није бојао. Увек сам ја био тај
који се осврће
кад чује кораке иза себе…
Очи су ти црвене од плача.
Не буди несрећна.
Све ћу ти дати. Реци…

Твоје је само да заповедиш,
да извољеваш.

Ја сам навикао да слушам…
Хоћеш свилу? Злато? Коње?
Коње, да јуриш за ветром!
Сунце! Хоћеш сунце да ти дам?
Само за тебе да сија.
Да ти растера мрак…

Молим те, реци било шта…
Како да знам да си стварна?
Толико си лепа!
Коса ти је радост…
Не бој се.
Само да те дотакнем…

Једанпут сам додирнуо царске хаљине.
Тако си мека…

Ево, и ја плачем…
Молим те, погледај ме…

Зар нећеш ни да ме погледаш?

Чекао сам испред врата да ме позовеш…
Чуо сам гласове…
Небитно…
Погледај шта сам ти донео…
Голо зрневље да засадиш…

Из сваког зрна
неки цвет да израсте:
Шебој као твоја коса,
Каранфил као твоја уста,
кад мирисом говориш.
Зумбул као твоје очи,
плаветнилом да нестане небо…
Башта из које ћеш изаћи…

И што сејеш – не сејеш
тело које ће бити, него голо зрно,
било пшенично или друго како,
а Бог му даје тело како хоће,
и сваком семену своје тело…

Па све из почетка…

© Спасоје Ж. Миловановић

Оливера Миловановић, супруга Спасоја Ж. Миловановића


Љубодраг Обрадовић говори о Спасоју Ж.