САН

Слушам како ветар целу ноћ повија
сребрнасте гране мирисавог горја,
и тек пред пуцање мамног праскозорја,
усних, над Србијом облак сур се свија.

Усних царску круну, односи је плима,
безсребрене звезде што по небу језде.
Уснио сам тугу војводе Пријезде,
господство Јелене. Морава их има.

Слушам бо’ни јецај метохијских звона,
вапај Голубњаче…, свих незнаних рака.
Молитву небеску васкрслих јунака.
„Хук” мироточења с’ пресветих икона.

На Косову божур више не мирише.
увену, јер све је прекривено тмином.
Истину безгласје обгрли тишином,
треном, којим беле зоре оноћише.

Молим се безгласно за све српске раке
пред иконом нашег спаситеља Христа.
Да нам плам у срцу поново заблиста
и да оваплоти све српске јунаке.

Да мача истине достојно се лате,
поред Самодреже причесте се часно.
Јарам да нам скину, умину безгласно.
Опет васкрснути на небо се врате.

Молим се за облак што доноси кише,
за круну двоглаву, срца пуна вере.
Да, кад сребром бледе звезде затрепере,
на Газиместану, божур замирише.


Nastaviti čitanje

СРБИЈО МОЈА

Сузе си своје вешто крила
Патњу која те дуго прати,
Слободу своју крвљу натопила
Стазама правде храбро корачала.

Сабљама ти секли ластаре младе
У окове ти гране стављаше моћни,
Пуцаше у тебе они што те мрзе
Отимаше, делише те људи злобни.

Кроз тебе сви су постали своји
Сви имаше више право на то,
Само су теби нокте кидали
Док си бранила међу и дом.

Моћници ти исчупаше срце из груди
Да те усмрте, да не постојиш,
Ал’ оста од Бога вена у спони
Ти данас живиш, поносна стојиш .

Многи пре ових желеше исто
Да те понизе, вазалном створе,
Од Бога поруку схватили нису
Сви су се распали док ти постојиш.

Зато бујај, цветај и расти
Вољена земљо, мајко и сестро
Нек ниче из семена у теби младост
Да ти донесе срећу и радост.

Ти само буди јака и храбра
Заливај корен нек живот буја
Не могу сотоне теби ништа
Док носиш у грудима веру, крст и Христа.

© Дејан Петровић Кенац

КОСМЕТУ МОЈ

Опет о Космету светоме пишем,
О души нашега страдалног рода.
Код свакога стиха сузе обришем,
Теку без престанка ко Ибар вода.

Опет Грачанице звона  звона,
Буде нас поспале, грешне, слијепе.
А Високи Дечани сузе роне
Да нас са њима лијече, кријепе.

И свети кнез Косметом ходи,
Са њиме његова небеска свита.
Дал’ Србкиња сина јунака роди,
Да брани Космет, све нас он пита.

О каквој то Србија сањари срећи,
Ка западу трулом плови јој брод.
Призрену Душанов, о пуста Пећи,
Срби су несретан, изгубљен род.

Душману своме љубите руке,
Душе погане, пуне нечиста.
Господ на крсту још трпи муке,
Чека са истока да звјезда заблиста.

Косовски завјет полако блиједи,
Са њиме нестаје и српски род.
Молитва Господу само то вриједи,
Помоћи ће Господ и небески свод!

Nastaviti čitanje

УКЛЕТО КОСОВО

Модрим рукама разгрће облаке
На крвавом Косову тражи свога сина.
Усахла и нема , изнемогла мајка
Проклета и клета мајчина судбина.

Прати мајка крике у црнилу клете
Што разносе боли које небо буди.
Чедо моје мило , дошла ти је мајка,
Нећу дати звери да теби науди.

Крваве су , стара , сад кошуље моје,
Небеска је војска закрилила мене.
Не смеш мила мати кукавна да будеш
Чувај кућу нашу , наше успомене.

Проклети су пути кораком кад крену ,
Проклета те аспида прогута и узе.
Душа вришти , јеца , остарелој мајци
Са лица јој клизе непресушне сузе.

Храбро срце твоје ишчупасе звери ,
Што јуначки стаде на грудобран груде.
Сада наша куча остала је празна ,
Проклетство је црна врага усуде.

Кога мајка јадна сад` да оплакује ?
Сахранила сине ја сам твога оца.
И њега убише крволочне звери
У гнусном страдању од крвава коца.

Ја те чедо тражим у смртном беспучу.
Сломљено ми срце неће издржати
Непреболну тугу за јединца сина
Па ће теби мајка своје срце дати.

А пути су мајке трни непребола
Да на небу гледа најдраже јој лице.
У пустоме мраку несрећна тамнина
Препукло је срце убоге старице.

На себе сам клета ја подигла руку
Дал` ћу да те нађем у црном беспућу,
Не дам да те вежу у окове тешке ,
Хоче тебе мајка у божанску кућу.

Не издржа срце у старице мајке ,
Грешну себе она око врата веже.
У празној кући конопац још виси,
Угасло огњиште више се не жеже.


Nastaviti čitanje

НАИТИЈЕ ПАМЋЕЊА
 
Наитија наде поново навиру
Да утаба следе нашег постојања
Сервијскоме роду поново извиру
Од пређашњих наших света завештања.
 
Обзорја су наша луче нам потоњих
Обзорују груду, јер грунт нам је свети
Овде ми смо сами а много је њиних
Безделник нам хоће житије отети.
 
Неће нама дати едемског босиља
Но крваву земљу, крваве божуре
И трнови венац, не венац од смиља.
 
Отимаће нама док крвца навире
Истерајмо звери са нашег брлога
Аспиду крваву скинимо са Бога

Аспиду крваву скинимо са Бога
Појци са авмонапсалма ће воспети
Благовон тамјана да сатире злога
Црном волном смрти нико да нам прети.
 
Глубок горест откинуте душе
Крвави се следи злохотника вуку
А крваве руке све би да угуше
Смрћу узвраћају за пружену руку.
 
Злобитељи мирних и здешних аспида
Зобљу ко гаврани очи наше живе
И светиње свете док се срце кида.
 
У окове кују и синдзире сиве
А конат животи наши на увиру.
Источник је свети луча на извиру.

Источник је свети луча на извиру.
Пресловити оци као мена стоје
Приклад ко промисал у срцу навиру
Обастати треба јер бранимо своје
 
Нетлен божур свети, вековно знамење
Свидетељство наших памтивечним миром
Опстајаше чврсто ко кремен камење
Божури цветаће светом земљом широм.
 
Пределом нам клети откидају душе
Похарчити метох рођене нам груде
Гортан заомчити па да нас угуше.
 
Целителан пешкеш што нам худи нуде
Понирљиви самар образ ластивога
Теготу носити погребења свога
 
Теготу носити погребења свога
Парасити ми не смемо сада
Колми пута, умирање и неслога
Злополучје горест а спасење нада.
 
Злополучни ишту наше истребљење
У урвину смрти наше виде душе
Сласт и редут груде, смртно погребење
Маће смрти хоће будуште да гуше.
 
Нећемо им дати да се смрћу сладе
Сматрати не смемо зверонамернијих
Потоњи нас наши светим миром каде.
 
Муштулук крвави и скудост је страних
Узимали пуно, мало су нам дали
Ини су нам многи гортан угибали.
 
Ини су нам многи гортан угибали
Чувствителан странац шејтан једовити
Шчастије нам нису по рођењу дали
Но образ потоњих треба одбранити.
 
Чирак нам је траг што собом носимо
А чест умирање за светога рода
Человекољубно ми се приносимо
А они нам мачем кидају порода.
 
Пружену би руку ини да посеку
И крваву рану срцу да отворе
А њихове душе, без душе патворе.
 
Худом хоћеш бити, па зашто злотворе
Худости је храна нама вековима
Једовити језик медоточан њима

Nastaviti čitanje

МОЈ СОКОЛЕ СА КОСОВА ПОЉА

Небо ме зове
Ноћи ме ишту
Срце ми грца
У самоћи
Без тебе
Све вредно је
Непоновљиво
Ни звезде свете
Немају моћи

Осуђена сам,
И болна жалим,
Што нема твога
Витешког лица
Нити очију …
 Милог ти даха,
Одраза сенке
Док сутон хита

Дођи ми једном
Док још горим
И ври ми младост
Измеђ ребара
И радујмо се
Бар једној зори
Нек душа не зна
Да ли је јава!

Дођи ми …чекам
Те твоје руке
И звук оружја
Божура поља
Дала бих живот
Славила судбу
Да барем једном
постанем твоја!

А када би се
Од милосрђa
Љубави наше
Занео дар
Засијала би
Цела долина
И  ти би знао
Да живиш млад

Знао би сунце
Да дуго сниваш
Док смртно рањен
Под земљом лежиш
Душо,ти би се пробудио
Да мајку болну
Песмом утешиш!
Соколе,ти би вратио наду
Безнађу спремно стао на пут
И с’ тобом би се
Поново родило
Све заметено
У јад и студ!
Nastaviti čitanje

 САЊАМ КОСОВО

Ој Косово у срцу те носим
Ти станујеш у мојим генима
Једва чекам да Слобода дође
Да се вратим старим корјенима

Да посјетим Пећ и Митровицу
Да загазим у Лаб и Ситницу
Да запалим претцима свијећу
Кад посјетим свету Грачаницу.

Једва чекам да престану буре
Да посјетим Призрен и Дечане
Да сузама залијем божуре
Да залјечим болном срцу ране
Кад се вратим свом Газместану.

Ал  још увјек плачне су ми очи
 Знам Слобода неће скоро доћи
Ој Косово ја те много волим
И сањам те скоро сваке ноћи.


Nastaviti čitanje

ЗАВИЧАЈ ЈЕ ЧУДО

Недајте људи
Пући ће ми груди
Кад из Свинова погледам
На поље Ловачко
Ноћу кад месец
Звездама окити
Небо Ћићевачко
Кад у долини Морава
Мирно спава
За све то увек
Места има
У мојим грудима.

Тад по врховима Јухора
Скаче моје срце лудо
И све то за то јер
Завичај је чудо.
Nastaviti čitanje

NEGDE NA BALKANU

Nešto da vam kažem sad sam poželela,
o malenoj zemlji negde na Balkanu;
dizala je gnezdo uvek  iz pepela,
iz svake je bitke iznosila ranu.

Pa se često pitam šta drugima smeta,
dal` lepote njene što druge nemaju;
ili kad` prolećem  božur nam procveta,
ili miris ruže u mom rodnom kraju?

Mnogo  puta ona digla se i pala,
Još jača iz svakog poraza izašla;
ali, uvek svima gostoprimstvo dala,

svaka duša u njoj utočište našla.
Gnezda svoja sviju na mestima svetim,
eh što nisam ptica ,pa da svetom letim.

Eh što nisam ptica  pa da svetom  letim,
da preletim  njene livade i njive;
da se sa zvonika starog zvona setim ,
U sećanju mome još svetinje žive.

Pevala bih odu prijatelji moji,
za njene junake kosovskih  vremena,
u njoj viš` ne živi onaj ko se boji,
nit` ćija su pleća od stra`  povijena.

Gde junaštvo raste,ja se pitam često
Morava junake ko majka dojila;
darivala Srcem i sve Višnji presto,

Srpska je vučica  junake hranila.
Da uzdignu srpstvo uvek iz pepela, 
gukala bih jako i što ne bih smela.

Gukala bih jako i što ne bih smela ,
gukanje će moje svi dobro da znaju;
u srcu sam svome odveć poželela  ,
mlada da se vratim svome  rodnom kraju.

Otišla sam davno, pa se i sad  krajem,
lepo je i ovde, al` nije ko tamo;
ne sijaju zvezde sa velikim sjajem,
u tuđini duša tužna kopni samo

Zašto sam otišla mnogi me pitaju,
kad za rodnim krajem jeca  srce moje;
neću ništa reći jer i sami znaju,

da se u tuđini i minuti broje.
Na krilima mašte sad ću da poletim,
dušmani nek čuju čega god se setim.

Dušmani nek`  čuju čega god se setim,
nek` se uče malo na našem primeru;
ne pišem vam ovo,sad da nekom pretim,
samo savet dajem da čuvaju veru.

Možda velik vernik nikad nisam bila,
ali našom verom svuda se ponosim;
ne trebaju meni kadifa ni svila,
samo našu krvcu u venama nosim.

Ne stidim se brate ja porekla svoga,
sa srcem velikim zovem se srpkinjom ;
odreći se neću nikad svoga Boga

moliću se zdušno pred svakom svetinjom.
Čestitom  čoveku krv bih svoju dala,
evo dragi rode jedna zemlja mala.

Evo dragi rode jedna žemlja mala,
al` izreka jedna uvek nas podsjeća;
Školjka nam je vredan biser mali dala,
ruža   j`  uvek bila kraljica svih cvjeća.

Mnoge hrabre majke ovde poniknule,
goloruke one na cevi skakale;
Ni od metka nikad nisu ustuknule,
za čast i slobodu mnoge od njih pale.

Evo dragi rode jedna zemlja mala,
koja više nikad pokleknuti neće.
Napaćena mnogo od ljudskijeh  zala

pelin dugo cveto, sad miriše cveće.
Prohujala su njoj proleća i leta,
na kršnom Balkanu ponosita cveta.

Na kršnom balkanu ponosita cveta,
sve što je najbolje ova zemlja ima;
ne smetaju njojzi ni vreline leta,
ni  snežne oluje  što ih nosi zima.

Na severu njenom ravnica se širi,
dal` . je slađe grožđe, il` su bolja vina;
kroz monaška vrata istorija viri,
bremenita,rodna, njena je širina.

A dole na jugu njene su planine
u šumama svojim ratnike skrivale;
gde su  mnoge vredne davne iskopine,

istorijsku prošlost njenu sačuvale.
Utroba je njena gorko isplakala,
al`  i ako mala junake nam dala.
Nastaviti čitanje